Gradska oaza i cvetni kutak na terasi bili su pravi ambijent za priču o poslastici koja je ni kompot – ni džem – ni med, a koju su kazivale Marina Lukić Cvetić, istoričar umetnosti i dr Lidija Cvetić Vučković, glumica i teoretičar umetnosti – kustosi i osnivači „Muzeja slatka” u Kraljevu. Ovo prvo jutarnje posluženje svih ukućana uzimalo se uz čašu vode, a bilo je obavezno servirano i gostima, svakodnevno i posebno za praznike ili neke događaje, pa je u tom maniru kruna večeri bila degustacija slatka iz kuće Cvetića, kao znak dobrodošlice, poštovanja i srdačnog gostoprimstva.
Publici je predočeno zbog čega je slatko reprezent nacionalnog identiteta i posebno građanske kulture Srba od sredine XIX veka, kao i zašto je ono verni pratilac kulturne izgradnje, reprezentacije i simboličkog, vrednosnog korpusa moderne Srbije nakon oslobođenja od Turaka. Lidija Cvetić je ukazala na to da je preteča slatkog voće u medu, koje je iz Vizantije došlo i u srpsku srednjovekovnu kuhinju. Otkrićem šećera i njegovom industrijskom proizvodnjom, započeto je i pripremanje slatka na Mediteranu. Slatko spremaju: Grci, Cincari, Jevreji, Makedonci i Bugari, a severna granica rasprostiranja ove delicije su Sava i Dunav. Kao neizostavan znak gostoprimstava slatko je bilo karakteristično za srpske građanske kuće sve do sredine XX veka kada ga preuzima seosko stanovništvo, savladava umeće kuvanja i poslastica se polako izmešta u sela, jer je voća tamo bilo u izobilju, a život u gradovima se menjao kao što se menjala i proizvodnja. Običaj se, mada sve ređi i na selu sačuvao do današnjih dana, dok je u gradovima ‒ kao što u kultnoj emisiji „Beograde dobro jutro“ ironično pominje Duško Radović ‒ slatko istisnuto na periferiju: „Vreme je za slatko i vodu, koji se još uvek služe samo u nerazvijenim i zaostalim delovima grada.“
Paradoksalno tom tihom izumiranju ovog neizostavnog dnevnog običaja u Srba, postoje brojni podaci o fascinaciji i respektu koju je slatko izazvalo kod mnogih svetskih putopisaca, diplomata, umetnika i zvaničnih gostiju koji su pohodili srpsku kneževinu i potonju kraljevinu, tokom XIX i prve polovine XX veka, a na šta je tokom večeri ukazala Marina Lukić Cvetić. Milokrvne Srpkinje usred Balkana ostavljale su utisak izuzetno urednih, spretnih, otmenih i ponosnih žena, koje su izazivale divljenje i poštovanje. Njihov zaštitni znak bilo je umeće kuvanja slatka i gde god bi putnik prošao sačekivala ga je mala ceremonija za nezaborav. Kad god bi probali da ožive sećanje na detinjstvo, putujući mislima u nežnije dane, uvek bi se tu pronašlo i nečije slatko od trešanja, višanja, dunja, lubenica, smokava, kupina, filovanih šljiva ili ruža, čak i narandži uz koje su se pomirila i dva najveća svetska uma Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, a što je pribeležio čuveni Čačanin Radoje Janković. Srpske delicije pominju se i kao svemoguće.
Slatko je jedan od najstarijih domaćih brendova, ujedno i veliki nezvanični diplomata, pored šljivovice, a prvi zapisi i recepti nezaboravne poslastice kod nas vezuju se baš za grad na Zapadnoj Moravi, istakle su gošće. Nakon priče u slikama usledila je prava radost za nepca, što su potvrdili mnogobrojni gosti.
