Stefan Štajner doputovao je iz Lucerna kako bi slušao zvuke svog omiljenog instrumenta.
„Melodije trube me oduševljavaju. Ovaj instrument budi posebne emocije kod mene, a najviše me oduševio koncert Dejana Jevđića. On je za mene maestralan. Iskreno žalim što ova varošica, prema mojim informacijama, uslovno rečeno, ‘živi’ samo u vreme sabora. Trebalo bi mnogo toga promeniti, unaprediti turizam, jer je ovo veoma lep kraj koga krase brojna prirodna bogatstva i potencijali. Došao sam pre nekoliko dana i obišao srpsku ‘Svetu goru’. To je kako srpsko, tako i naše bogatstvo“, kaže ovaj Švajcarac koji je oženjen ženom sa našeg podneblja.
Nikola Ilić živi u Poljskoj od 1999. godine u gradu Lobezu, ali se sa svojim tamošnjim prijateljima zaputio put Guče.
„Ja sam patriota ove zemlje, Guča je za mene hodočašće. Tu je i Vjeslav Vrublevski, on je profesionalni kuvar i naučio je da kuva srpsku hranu. Prošle godine smo u jednoj poljskoj banji organizovali vikend za Srbe“, kaže Nikola.
Uprkos zdravstvenom problemu Vjeslav je stigao u najpoznatiju balkansku varošicu.
„Imao sam šećernu bolest, ali ne mogu da hodam od prošle godine jer su mi amputirali nogu. Volim Srbiju i Guču, a često učestvujem na sajmovima gde se spremaju vaši specijaliteti“, ispričao nam je Vrublevski.
Domaćin sabora, legendarni Radmilo Mišović je stava da se manifestacija mora vratiti tradiciji, kao što je to nekada bilo.
„Igrom slučaja bio sam i na otvaranju prve manifestacije u Guči, ali to ne može da se uporedi sa današnjim vremenom. Porodica je tada imala značajnu ulogu“, ocenio je Mišović za naš list. Nakon toga je, objašnjava, išlo sve gore i gore.
„Ipak, nadam se da će Sabor imati značaj na višem nivou, te da pojedinci ne treba da se bave ličnim interesima. Država mora da stane iza ove manifestacije kako bi ona išla u boljem pravcu“, istakao je Radmilo Mišović.
On je naveo da Guča treba da bude priredba, a ne vašar, zbog čega insistira na unapređenju ovog događaja, ponovivši da treba promovisati kulturne i tradicionalne sadržaje.
Majstor trube i ujedno muzički urednik najveće trubačke fešte na Balkanu, Dejan Lazarević navodi da se o trubačima priča samo pred Guču. Po njegovoj oceni, nisu samo organizatori krivi, već i sami orkestri.
„Guča je život svakog trubača koji ima jasan cilj. Kada sam bio mali i počeo da sviram, najznačajnije mi je bilo da pobedim na Saboru. Sam festival je veliki deo mog života“, kaže on. Prema njegovim rečima, ova manifestacija ne ide u dobrom smeru, ali cilj mu je da krene uzlaznom putanjom zbog čega se i opredelio da pomogne.
„Vidi se jasna razlika od pre deset ili dvadeset godina. Pre dve decenije su ljudi dolazili da slušaju isključivo trubu, a ne neke novotarije. Znali su svakog trubača u glavu, a sada dolaze neki sasvim drugi kako bi se zabavljali vrlo čudnim zvucima“, ocenio je Lazarević.
Kako kaže, pobeda u Guči je prerasla u „pet minuta slave“ za trubačke orkestre. Objave se njihova imena u vestima, a orkestri zaborave do sledećeg Sabora. Međutim, uslovno rečeno, „krivca“, Lazarević ne pronalazi samo u organizatorima, već i u trubačima koji pokazuju nezainteresovanost.
„Ranijih godina su se sponzori otimali da budu generalni pokrovitelji, a sada nijedna pivara niti vinarija to ne želi. To je veoma zabrinjavajuće“, ocenio je Lazarević za Novu. Na naše pitanje šta očekuje od glavnog takmičarskog nadmetanja, Majstor trube kaže da je sve manje interesovanje takmičara iz Zapadne Srbije za Guču.
„Imamo jedan orkestar u takmičarskom delu iz ovog kraja Srbije. To je sve obezvređeno, čak su i trubači doprineli opadanju kvaliteta svirke i svega ostalog. To su ključni problemi poodavno nastali, osipalo se malo po malo, a korona je došla kao ‘šlag na tortu’. Dozvoliti da se jedna manifestacija posle 60 godina trajanja plaši preklapanja sa drugom – da se zaključiti da nešto nije u redu u sistemu. Ja sam uvek tu da pomognem. Nekada je bilo teško, naporno, vrlo često i neprijatno, ali ćemo dati svoj doprinos da Guča bude bolja. Relativno skoro sam stupio na funkciju muzičkog urednika, obaveza je još veća jer je Dejan Petrović bio pre mene. Svakako ćemo se potruditi da unapredimo festival“, zaključio je Lazarević, napomenuvši da je pojedincima bio preči lični interes od kolektivnog. Muzej trube, koji se nalazi u „srcu“ ove dragačevske varošice radi, nažalost, samo u vreme trajanja sabora. U njoj se skrivaju razne lepote. Srpska istorija, pa i istorija dragačevskog kraja, veoma je teška i bolna, a naš narod je, braneći svoja ognjišta, pored puške, nosio i trubu. Njome su se objavljivali svi važni događaji, a melodije naglašavale da li će vesti biti dobre ili loše.
Ugostitelji se, ipak, nadaju da će dobro proći. O tome svedoči Sara Broćić menadžerka restorana „Broćića avlija“, jednog velelepnog objekta koji je napravljen u etno stilu.
„Nadamo se dobrom saboru i velikom broju saboraša kako domaćih tako i inostranih, iz svih krajeva sveta kao i uvek (Španija, Francuska, Poljska, Nemačka, Portugal, Italija, sve komšijske zemlje-Balkan…). Naš lokal može da ugosti oko 1.200 gostiju, kada u obzir uzmemo deo ispred bine i dve terase, od kojih je jedna na obali reke Bjelice“, priča ona za naš list, nudeći nezaboravan provod i uspomene, kao i najbolje koncerte.
Neki od izvođača kod njih su – orkestri Dejana Lazarevića, Ekrema Mamutovića, Danijela, Pirotski trubači.
„Kada je u pitanju hrana, preporučujemo tradicionalnu srpsku zakusku, svadbarski kupus koji se u loncu ceo dan krčka na žaru, praseće i jagnjeće pečenje, tek skinuto sa ražnja, i poseban specijalitet Guče – ‘Hajdučki ćevap’“, zaključuje Broćić, dodajući da su za desert pripremili domaće pite i sitne kolače.
Inače, ovogodišnji Sabor trubača organizuju opština Lučani, TO „Dragačevo“, gučki Kulturni centar i i SKYMUSIC, koji je zadužen za kompletnu realizaciju, vizuelizaciju i tehničku produkciju.
Guča je prestonica trube od 1961. godine, kada je prvi put održan Dragačevski sabor. Jedan je od najvećih i najposećenijih muzičkih festivala u Evropi, najznačajnijih kulturno-umetničkih dešavanja autentičnog narodnog stvaralaštva, jedinstvene muzike srpskih i balkanskih trubačkih orkestara. Našao se i na internet stranici popularnog magazina National Geographic, među deset najvažnijih događaja.
