9. aprila u 20 časova, u Velikoj sali Kulturnog centra, trebalo je da počne monodrama „Bašta sljezove boje“, u režiji Egona Savina, sa Nebojšom Milovanovićem kao Brankom Ćopićem — predstava koja počiva na tišini, koncentraciji i gotovo potpunoj ogoljenosti scenskog izraza.
Takve predstave ne trpe višak.
Ni zvuka, ni pokreta, ni nepažnje.
A ipak, upravo je toga bilo najviše.
Predstava nije počela u zakazano vreme. Ne zbog umetničke odluke, već zato što publika nije bila na svojim mestima. Ulazilo se i nakon 20 časova. Tražila su se sedišta, pomerali redovi, a ono što bi trebalo da bude elementarno pravilo — da se u pozorište dolazi na vreme — još jednom je tretirano kao preporuka, ne kao obaveza.
U Čačku, čini se, vreme početka predstave označava tek okvirnu smernicu.
Pre početka, tri puta je emitovano jasno audio upozorenje: da se mobilni telefoni isključe i da je zabranjeno fotografisanje i snimanje.
Tri puta.
U nekim sredinama, jedno upozorenje je dovoljno.
Ovde, ni tri nisu bila dovoljna da proizvedu tišinu.
Početak predstave nije doneo početak mira.
Tokom izvođenja, telefoni su se oglašavali više od deset puta — možda i bliže dvadeset. Zvona, vibracije, svetlost ekrana koja para mrak sale. Još poraznije, kod pojedinih gledalaca isti telefon se oglašavao iznova i iznova, bez pokušaja da se prekine.
To više nije propust.
To je odluka.
Odluka da sopstvena notifikacija ima prednost nad tuđim radom.
Gotovo puna dva sata trajanja predstave pratila je neprekidna pratnja kašlja iz gledališta.
Bonton nije stvar elitizma, već osnovne obzirnosti. A osnovna obzirnost podrazumeva da onaj ko je bolestan ne dolazi u zatvoren prostor u kome se od svih očekuje pažnja i mir.
Pozorište nije čekaonica.
I nije prostor u kome je dozvoljeno biti neobziran.
Iako se ove večeri to nije dogodilo u meri u kojoj je postalo uobičajeno, ne može se zaobići još jedan obrazac koji se na pozorišnim predstavama u Čačku redovno ponavlja: napuštanje sale pre kraja predstave.
Bez aplauza.
Bez zadržavanja.
Sa jasnom namerom da se iz sale izađe prvi — kao da je važnije izbeći gužvu nego ispratiti umetnika koji je upravo završio svoj rad.
To nije izuzetak.
To je navika.
Ovo nije pitanje jedne večeri.
Niti jedne predstave.
U Čačku je postalo uobičajeno da se kasni, da telefoni zvone, da se kašlje bez obzira i da se pravila ponašanja u pozorištu doživljavaju kao nešto neobavezno.
Možda problem nije u tome što pravila ne postoje.
Ona postoje — jasna, jednostavna i svima dostupna.
Osnovni bonton u pozorištu, koji se uporno zaboravlja:
- Ako ste bolesni, imate kijavicu ili kašalj — ostanite kod kuće. Vaš kašalj remeti i publiku i glumce;
- Obavezno isključite mobilne telefone. Ako Vam telefon zazvoni — odmah ga isključite, ne javljajte se;
- Ne koristite telefon tokom predstave — svetlost ekrana u mraku smeta svima oko Vas, kao i izvođačima;
- Ne žurite da napustite salu — sačekajte kraj, aplauz i izlazak glumaca.
Problem nije u nedostatku pravila.
Problem je u nedostatku volje da se poštuju.
Monodrama traži tišinu da bi postojala.
Te večeri, tišina nije postojala.
Topuzić do Topuzića, eto tako to izgleda kad JKP dele karte poslušni kadrovima sa kupljenim zvanjima.