Nova školska godina uskoro počinje, a sa njom, po ko zna koji put, stižu nove odluke, novi dopisi i protokoli, nova uputstva i smernice. Naravno da se šalju samo na školske mejlove od strane zaposlenih u ministarstvu, a direktori prosleđuju zaposlenima da se upoznaju sa novim „reformama“ i novine uvrste u svoje Godišnje planove. Bilo bi zanimljivo kada bi bar jednom oni koji donose ta „gusto i sitno“ kucana dokumenta prvo prošetali do škola, upoznali se sa stanjem na terenu, porazgovarali sa zaposlenima, pa tek onda tražili sprovođenje. Tvorci tih „projekata“ su završili svoju misiju onog trenutka kada je dopis prosleđen školi, a zaposleni neka se sada snađu sa tim kako znaju i umeju.
Tako je deset dana pred početak nove školske godine došlo uputstvo sa smernicama o organizaciji početka nastave gde su taksativno i tabelarno pobrojane aktivnosti kojima nastavnik i svaki zaposleni treba da se bavi u narednom periodu. Ministarka u dokumentu koji potpisuje navodi sve same strane reči i izraze, pozajmljenice kojima većina ne zna značenje.
Tako da smo prvi put imali priliku da se upoznamo sa tim da u „participativnom odnosu definišemo identitet škole“ uzimajući u obzir koja su to „najvulnerabilnija odeljenja“, koja operišu u „visoko kompetitivno sredina“…
Prve tri nedelje predviđaju da se učenici postepeno uvode u nastavni proces. Pažljivo ih obaveštavamo da su u školu došli da nešto nauče, pa tek od četvrte nedelje možda možemo polako na obradu nastavnih jedinica. Pritom, strogo treba da vodimo računa kako su se učenici prilagodili, da li smo u dovoljnoj meri povezali međupredmetne „kompetencije“.
Nije li škola vaspitno – obrazovna ustanova, a nastavnik taj koji ima obavezu da svoje znanje prenese učenicima i podstakne ih da ga u znanju nadmaše?
Kako je to ministarka zamislila da nastavnik ispuni plan i program definisan mnogo pre njenog postavljenja ako taj isti nastavnik treba da zapostavi svoj predmet kako bi ostvario zahteve navedene Strategije?
Pritom, uprkos usmenim navodima i najavama, ni na vidiku nema uputstva o upošljavanju većeg broja stručnih saradnika u oblasti pedagoško-psihološkog rada. Sve je ostalo na senzacionalističkom medijskom nivou, po modelu: reći – znači postići cilj.
Zato, pozivamo nadležne odmah, još danas, da počnu sa gradnjom novih vrtića i škola, smanje broj đaka po odeljenjima kako bi se delić onoga što je zamišljeno i dato školama da realizuju moglo i da se ostvari u radu sa našom decom.
Ako toga ne bude, čemu onda projekti koje redovno šaljete na naše školske mejlove, a mi čitamo, klimamo glavom, ćutimo i „sprovodimo“ u delo. Na papiru će sve to biti savršeno zapisano uz par namontiranih fotografija političara i poneki video zapis – u tome smo se usavršili maksimalno. Ali, u praksi je sve sasvim drugačije.
Duško Selaković,
potpredsednik GO Narodne stranke Čačak
