Program koji je obuhvatio plodotvorni spisateljski rad Sv. Nikolaja Velimirovića realizovalo je Udruženje „Čuvari dela Vuka Karadžića“, uz saradnju sa Bibliotekom.
Uvodnu reč dala je Danijela Kovačević Mikić, predsednik Udruženja i prof. srpskog jezika i književnosti, naglašavajući šta čini okosnicu njihove ovogodišnje manifestcije. Prema njenim rečima to su bedemi ćirilice prikazani kroz istoimenu predstavu u drugoj polovini oktobra, a nastavljeni ovim predavanjem dr Dimitrijevića o našem Zlatoustu i njegovom stvaralaštvu koje nam otkriva ono što smo svi malo ili malo više potisnuli u trci za vremenom i savremenom trenutku, a to je pokretanje duše koje dovodi do višeg stupnja – duhovnosti.
Kako je u uvodnom delu predavanja naglasio Vladimir Dimitrijević, nakon gotovo višedecenijske tame u posleratnim godinama, pred kraj prošlog veka revitalizovan je lik i delo Episkopa Nikolaja Velimirovića, te da mi danas o njemu možemo govoriti kao o jednoj bitnoj činjenici ne samo srpske crkve, već srpske hrišćanske tradicije i njene kulture. A da bi do toga došlo neki ljudi su morali da se time podrobno pozabave, a među njima se izdvajaju Milan Radulović sa Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, kao i blaženopočivši Vladika šabački Lavrentije, a tadašnji Episkop zapodnoevropski. Tokom predavanja prof. Dimitrijević je naveo još nekoliko imena koji su zaslužna za to što mi uopšte možemo da se bavimo likom i delom ove veličanstvene ličnosti, a među njima je i ime čoveka iz ovog kraja, čuvenog prote Milisava Protića. Prota je sve rukopise Sv. Nikolaja predao Episkopu Lavrentiju, tako da se on pobrinuo da budu odštampani izvan granica naše zemlje, jer i tokom 70-ih i 80-ih godina u Srbiji nije bilo moguće izdavati dela Velimirovića. Odnos uma i vere, duhovnosti i intelekta, teologije i nauke, koji su u liku i delu Nikolaja Velimirovića ujedinjeni, a ne sukobljeni, doprineli su tome da intelektualci, nakon njega, mogu slobodno da kažu da veruju u Boga.
Dimitrijević je govoreći o izuzetnoj ličnosti Vladike naglasio da se on kretao od genija ka svecu, pa je tako i njegov književni rad prolazio te faze, od učenog bogoslova i filosofa sa dva doktorata, pa do duhovnika koji je pronikao u suštastvo i bit pravoslavne vere i postao svojevrsni duhovni otac nacije kroz Bogomoljački pokret.
U ranoj fazi Nikolajevog rada delo Religija Njegoševa ima vidno mesto zato što se upravo kroz ovu knjigu oslobodio sholastike i koristio umetnost kao dokaz da je Bog vrhovni umetnik, pesnik neba i zemlje. „Bukvalno u grčkom u Simovolu vere kada se kaže verujem u Boga Oca tvorca Neba i Zemlje, ta reč se na grčkom piše Ποιητής (poetas), u značenju Tvorac. Ali istovremeno u jednoj slobodnijoj interpretaciji koja je sasvim u skladu sa duhom epohe, Bog je pesnik neba i zemlje. Božja sloboda u stvaranju je pesnička sloboda, čudesa koja vidimo u svetu, taj veličanstveni poredak koji slavi Boga je takođe pesnička sloboda, Božanska dela i paradoksi su takođe pesnička sloboda“, kazao je Dimitrijević dodajući da je na tome, između ostalog, i Nikolaj Velimirović zasnivao svoj rad. Takođe prof. Dimitrijević je napravio paralelu između Njegoša i Vladike, dodajući da je Njegoš jedan od najgenijalnijih Srba i da ono što je on bio za nas da je to za Ruse bio Puškin.
Takođe, istikao je da Njegoš nema svetost koju ima Vladika Nikolaj (jer to Gospod čini a ne narod) i da Vladika Rade treba da bude to što i jeste genijalan čovek, najveći pesnik u Srba u kome su se preklopile sve silnice u razvoju srpskog naroda, epska i crkvena tradicija sa modernom.
Dalje je Dimitrijević, govorići o Nikolaju Velimiroviću, istakao da je on u Njegoševom delu Luča Mikrokozma tražio potvrdu za svoju mladalačku intuiciju o sveprožimajućem Višnjem, smatrajući da je priroda savršeno umetničko delo, te da onda umetnik ima zadatak ne da ide putevima mimezisa već da iza prolaznog otkrije vrhovnog umetnika. Govoreći o ovome predavač se dotakao i simbolizma, zapadnoevropskog (Bodlerove pesme „Saglasja“), ali i onog koji se razvijao u Rusiji i koji je bio prožet idejom teurgije koja je umnogome uticala na mladog Velimirovića i koji je govorio da ako je svet plod Gospodnje imaginacije, onda je on Božja poezija i da su „jedino pesnici kadri da tumače Tvorčeve hijeroglife, te da su oni i Njegovi sveštenici“.
Vladimir Solovljev, religiozni filosof i pesnik imao je veliki uticaj na Nikolaja u njegovoj prvoj fazi stvaralaštva, s obzirom na to da je Solovljev na tragovima Dostojevskog razvijao ideju svečoveka. Vladikino poslednje delo koje je pripadalo toj prvoj univerzalnoj svečovečanskoj fazi je delo Reči o svečoveku, a to je i njegov pokušaj odgovora na Ničeovog Zaratustru, delo koje propagira nadčoveka.
Raskid sa ranim književnim delom Nikolaja Velimirovića se događa u onom trenutku kada Vladika odlazi na Ohrid i piše Molitve na jezeru, a potom i druga dela koja svedoče da u njima sve manje govori on, a sve više Onaj koji u njemu živi.
Vladimir Dimitrijević je predavanje završio rečima koje su slikovito ilustrovale kako je Vladika Nikolaj od genija stigao do sveca, upravo odričući se svoje genijalnosti tako što ju je prevazišao i postao sveti bogoslov.
