Od rušenja u Savamali, pada helikoptera, izdaje na Kosovu i Metohiji, masovnih ubistava u Ribnikaru i selima oko Mladenovca pa do brojnih drugih. Međutim, nigde kao u slučaju pada nadstrešnice na zgradi železničke stanice u Novom Sadu nije postojao toliko očigledan trag i direktni pečat države i vlasti.
Primera radi, izdaju Kosova i Metohije Vučić je prihvatio usmenim dogovorom bez potpisa. To je po međunarodnom pravu dozvoljeno, međutim za unutrašnju upotrebu insistirano je kako ništa nije potpisano što je dobrom delu građana dalo uverenje da se izdaja nije desila već da mi iz opozicije preterujemo kako bismo dobili političke poene. Uzeću i primer pada helikoptera u kojem je smrtno stradalo sedam lica, a među njima i tek rođena beba. Jasno je bilo da je neko naredio pilotu Omeru Mehiću da umesto u Batajnicu sleti na aerodrom „Nikola Tesla“ zbog čega se tragedija i dogodila, međutim to naređenje je išlo preko radio veze i isto tako javnost nije mogla da vidi direktni pisani trag, što je vlastima ostavilo dovoljno prostora da sklone odgovornost sa sebe.
Ali u slučaju nedavne tragedije u Novom Sadu postoje aposlutno svi pisani tragovi, kao i audio i video zapisi što čitav slučaj svrstavaju u rang masovnog zločina i to sa potpisom države. Naime, izgradnja železničke infrastrukture je proglašena za prioritet vlasti. Kao glavni politički promoter i zaštitnik čitavog posla se nametnuo Aleksandar Vučić. Zavrtao je šrafove na pruzi, vozio se u test vozovima, otvarao je stanice, bio je prvi putnik čak i mašinovođa na vožnji od Beograda do Novog Sada. Dakle, bilo ga je svugde osim onda kada se desila tragedija u kojoj je poginulo četrnaest ljudi. Tada je držao najkraću konferenciju za medije u svojoj decenijskoj političkoj karijeri u kojoj je pokušao da relativizuje događaj i fokus priče prebaci na konstruktore zgrade iz 1964. godine.
A istina je sledeća. Država je bila naručilac posla rekontrukcije železničke stanice u Novom Sadu. To znači da je država preko firme Infrastruktura železnica Srbije napisala projektni zadatak u kojem je detaljno definisano šta se traži u poslu koji se naručuje. Potom je angažovana državna firma, Saobraćajni institut CIP da radi projektnu dokumentaciju na bazi definisanog projektnog zadatka. Na bazi tako urađene projektne dokumentacije, nadležno ministarstvo je izdalo građevinsku dozvolu. Tek nakon dobijene građevinske dozvole se u čitav posao uključuju kineske, mađarske i srpske firme koje su se bavile izvođenjem radova i nadzorom. Opet, sve te firme je angažovala sama država na bazi nekakve tenderske procedure ili po ugovoru o strateškom partnerstvu sa Kinom. U toku radova, država je preko nadležnog ministarstva imala i pravo i obavezu da konstantno vrši inspekcijski nadzor i da tako proverava na licu mesta da li se radovi vrše u skladu sa projektom i propisanim normama i procedurama. I konačno, po završetku radova je opet država bila ta koja je preko svojih institucija proverila da li je posao urađen onako kako je to predviđeno izdatom građevinskom dozvolom i pošto je utvrđeno da jeste onda je železnička stanica u Novom Sadu dobila upotrebnu dozvolu. Ovde treba dodati da ukoliko je železnička stanica otvorena bez upotrebne dozvole to onda predstavlja dodatnu krivicu nosilaca vlasti.
Od trenutka kada neki objekat dobije upotrebnu dozvolu to znači da onaj ko je taj dokument izdao, a to je država, garantuje da je on u celosti bezbedan i da građani slobodno mogu da ga koriste. U slučaju konkretnog objekta se otišlo i korak dalje, pa je tako 2022. nakon prve faze reknostrukcije železničku stanicu otvorio Aleksanar Vučić, da bi jula ove godine nakon druge faze svečano otvaranje bilo upriličeno u prisustvu Maje Gojković i Gorana Vesića. Prisustvo nosilaca najviše vlasti svečanosti otvaranja nekog objekta u javnosti daje još dodatni nivo sigurnosti da je sve rađeno u skladu sa zakonom i pozitivnom praksom u građevinarstvu i da ne postoji nikakva opasnost po ljude i imovinu u toku korišćenja. Dakle, „de facto“ Vučić, Vesić, Maja Gojković i drugi koji su učestvovali u otvaranju železničke stanice u Novom Sadu su na sebe preuzeli deo odgovornosti jer su postali i lični garanti da je posao završen kako treba. Na ovaj način se dobija jasan i konačan trag za više desetina ljudi, počevši od odgovornih za pisanje projektnog zadatka, preko onih koji su projekat radili, onih koji su izdavali građevinsku i upotrebnu dozvolu i konačno do onih koji su koristili svoje državne funkcije da bi vršili promociju i na taj način sticali politički kapital koji su potom koristili na izborima. Svi oni su odgovorni za smrt ljudi u Novom Sadu i moraju da snose krivičnu, materijalnu i političku odgovornost.
