Priprema ga rediteljski i glumački tim na čelu sa Ružicom Anjom Tadić, glumcima Ljubivojem Tadićem, Jelenom Tjapkin i Martom Mikić, dok je za muzički deo zadužen perkusionista Aleksandar Alempijević. Gradska biblioteka Čačak je organizator predstave, s obzirom na to da je na mnogo načina povezana sa likom i delom Branka V. Radičevića. Kruna te neraskidive veze biće otvaranje dragocene biblioteke-celine ovog vrsnog čoveka, čiji je legatar postala čačanska Biblioteka zarad trajnog očuvanja, zaštite i dostupnosti i daljeg proučavanja svestranog i obimnog Brankovog stvaralaštva. I Legat i predstava su važan programski segment Nacionalne prestonice kulture i projekta „Čačanska rodna“.
Inspirisani Radičevićevim istraživanjem bogatog nasleđa ovog kraja, pre svega spomen-obeležja koje je on nazvao krajputašima i time stvorio još jednu u nizu kovanica kojima je bogatio srpski jezik, umetnici su želeli da se kroz razgovor sa građanima upoznaju sa njihovim iskustvima vezanim za čoveka antejske snage za koga je zavičaj bio najviša tačka sveta. Svi koji su se obreli na ovoj radionici imali su svoju ulogu, zapravo kazali su na šta njih asocira to posebno spomeničko obeležje ili uopšteni utisak o Branku, njegovom životu, radu, poznanstvu sa njim ili pak pričama koje su saznali od rođaka, prijatelja. Tokom razgovora mogle su se čuti nesvakidašnje, potresne reči, zvuci kamena i molitvenog uzdaha, ali i duhovite dosetke koje su i te kako obojile i Brankov život.
Osim o ovom znamenitom zavičajcu bilo je reči i o Čačaninu Bogiću Risimoviću, umetniku, akademskom slikaru koji je drugovao sa Brankom od 50-ih godina 20. veka, pa do kraja života. Naslednici Risima su podelili sećanja na svog ujaka, ali i na uticaj tog velikog prijateljstva na njegovo slikarstvo. Naime, 1952. godine su obojica živela i radila u Sarajevu i tu počinje priča o inspiraciji i spomenicima, krajputašima koji ubrzo pronalaze mesto kao glavni motiv na Risimovom platnu i tada nastaje slika „Pomen vojniku“. Kasnije Risimović intenzivno posećuje Dragačevo i na krajputašima pronalazi simbole koji će postati ikonografski obrazac za njegovo slikarstvo, ali i sveukupno stvaralaštvo, imajući u vidu da je on, između ostalog, uspešno pisao i poeziju.
Branko će na poklon od umetnika Risima dobiti platno nastalo 1952. u Sarajevu i druga vredna slikarska dela. I tako se na radionici saznalo da će biblioteka-celina Branka V. Radičevića koja obuhvata i 3.000 knjiga, mnoštvo rukopisa, fotografija, nameštaj, biti obogaćena i sa oko 40 drugih umetničkih predmeta i slika među kojima je i „Pomen vojniku“. Ta slika je restaurirana tokom 2023. i osvežena stručnim radom Bojane Dabić, konzervatora i restauratora, u okviru rada na pripremi otvaranja Legata. Na sinoćnjem okupljanju i prikupljanju usmenog materijala za predstavu i njen konačni izvedbeni oblik radioničari su imali priliku da vide ovo vredno Risimovo delo.
Viđenje o krajputašima iz stručnog ugla dala je Ivana Ćirjaković, etnolog koja savetima pomaže u priremi komada, a priču je začinio glavni protagonist Ljubivoje Tadić koji je još pre četiri decenije odigrao svoju diplomsku predstavu, monodramu „Krajputaši“. Ona je u punom obliku izvedena više od 300 puta, a u izmenjenim formacijama imala je gotovo 1.000 izvođenja. Tadić je imao tu sreću i zadovoljstvo da je lično poznavao Branka V. Radičevića, pred njim igrao predstavu u Čačku i kako kaže tog trenutka imao najveću tremu u karijeri. U rediteljskom i scenarijskom konceptu predstava „Krajputaši – Plava linija života“ će se u mnogo čemu razlikovati od njegove diplomske. Ipak, sa druge strane biće obojena istim motivima, čuvanjem tradicije, nasleđa, podsećanja na to ko smo u biti, a pritom ne bežeći od korišćenja i savremenog izraza – jednom rečju pokušaće da dostigne to „soglasje“ kome je Branko čitavog života težio.
