Krajem februara zatekla nas je vest o početku ruske invazije na Ukrajinu, kao da do poslednjeg trenutka niko nije mogao da poveruje da rat može ponovo da se dogodi, a naročito ne u našoj blizini. Slike izbeglištva, stradanja i skrivanja po podrumima u borbi za goli život, podsetili su nas na vremena za koja smo mislili da su davno iza nas, u kojima smo se plašili za sopstvene živote.
Talas retraumatizacije pogodio je ljude koji još uvek jako dobro pamte neizvesnost i strah devedesetih godina, vratila su se teška osećanja koja ponovo proživljavamo.
Mnogi su se osetili nesigurno i bespomoćno, preplavljeno anksioznošću i tugom zbog blizine rata, potencijalne nuklearne pretnje, ekonomske krize i oskudice. Istina je da strah ljude mobiliše na razne aktivnosti kako bi se osetili pripremljenije, a to naročito važi za nas sa ovih prostora kod kojih su se sećanja na stare traume vratila i učinila ih još ranjivijim.
U danima kad se osećamo bespomoćno i preplavljeno najvažnija je podrška, koju možemo pružiti pre svega sebi samima, ali i drugima koji su osetljiviji na novonastale okolnosti. Setimo se da se čovečanstvo oduvek susretalo sa neizvesnošću i da su ljudi oduvek pronalazili različite, kreativne načine da sa njom izađu na kraj, bilo da je to nešto što nas lično čini zadovoljnim i smirenijim, bilo da je to nešto što može zaista pomoći ljudima koji danas prolaze kroz situaciju koju smo mi već nekada proživeli – kroz konkretnu pomoć izbeglicama.
Razgovor sa prijateljima ili stručnim licem uvek može biti od velike koristi, jer samo prisustvo druge osobe koja nas razume može biti lekovito i učiniti da se osoba oseti bolje i da njena osećanja budu prihvaćena i uvažena.
Zajedništvo i solidarnost mogu da pomognu da lakše prebrodimo neizvesnost i uliju nam hrabrost i nadu u ovim ne tako lakim vremenima.
