Ali tu se odmah postavlja i pitanje: gde se sudaraju namera poslodavca da zaštiti svoju imovinu i pravo zaposlenih da zaštite svoju privatnost? Čini se da je linija vrlo tanka, pogotovo što su ti zaposleni u prilici da budu snimani i kontrolisani kao i oni koji u prodavnicu ulaze sa nemerom da nešto ukradu.
Ipak, upućeni u bezbednost a i zaštitu prava radnika ističu da bi oni koji rade uz video nadzor to trebalo da znaju, mada ih za saglasnost niko neće pitati. Ipak, zaposleni moraju da znaju svrhu praćenja i snimanja na poslu, gde su kamere postavljene kao i posle kog vremena se snimljeni materijal briše. Tako bi trebalo. U redovima koji slede možda ćete saznati još nešto što niste znali ili ono što bi moglo da vam koristi ukoliko se nađete u nedoumici – a kamere su svuda oko vas.
Nadzorne kamere važne zbog bezbednosti
O video nadzoru se često govori, što zbog javne rasprave o kamerama na ulicama koje bi prepoznavale lica prolaznika – čemu se protive mnogi – do priča o uređajima koji u ključnim momentima na važnom mestu „nisu radile“ i sačuvale trag o za javnost bitnom događaju.
Ipak, vratimo se video nadzoru na poslu za koji su pouzdane nadzorne kamere veoma važne. Bar iz tri razloga. Da budu dobar pomoćnik službi obezbeđenja i oslonac u organizaciji rada ali i da izgledom i mestima gde su ugrađene što manje opterećuju one „koje nadgleda“.
Podsećanja radi situacija sa video nadzorom u Srbiji nije uređena zakonom, što je slučaj sa Evropskom unijom na čije propise bismo morali da se ugledamo i sa njima usaglasimo.
Staviti video nadzor u hodnik, da li u kancelariju?
Kad već nema jednog propisa, oni koji brinu o privatnosti i zaštiti zaposlenih od praćenja i snimanja i zloupotrebe njihovih podataka pozivaju se na Ustav Srbije i zakone o radu i zaštiti podataka o ličnosti. Pominju i Međunarodnu organizaciju rada koja je usvojila poseban Kodeks o zaštiti ličnosti zaposlenih.
Toga kod nas nema, ali svaka firma koja ima video obezbeđenje morala bi da ima i prateći pravilnik za njegovu primenu. Jer video nadzor hodnika je jedna stvar, a kancelarije u kojima sede zaposleni nešto sasvim drugo.
Da bi prostor bio zaštićen i kamerama u njemu mora da bude imovina velike vrednosti ili smešten uređaj koji čuva posebne podatke stanovnika čitave zemlje poput onih u policiji. Isto važi i za brigu o bezbednosti komandi kojima se upravlja sistemom od javnog značaja.
Da bi se u svakom momentu znalo ko je kroz nju prošao, koliko se zadržao, šta je radio – sve to je razlog za postavljanje video nadzora i sprečavanje štete.
Digitalne kamere „javljaju“ o provali
Iako radnje ili kafane ne spadaju u važne institucije, ubrzani napredak tehnologije, njena dostupnost i automatizacija omogućio je mnogim poslodavcima da „za ne daj bože“ nabavljaju video nadzor. Da vide šta se događa u poslovnom prostoru kada su odsutni jer sve će da im „jave“ digitalne kamere koje koriste internet za prenos podataka i slike – a preko rutera i svičera.
Povezivanjem kamera u mrežu, poslodavci mogu da iz daljine, čak sa drugog kraja planete, kroz internet konekciju preko kompjutera, mobilnog telefona ili tableta, „vide da li njihove službenice piju kafu, lakiraju nokte ili se šminkaju“ kako to neki uvredljivo opisuju.
Ipak, mnogo je važnije da vide snimljenog provalnika, kradljivca koji odnosi novac od pazara pa još i naramak boksova cigareta ili skupoceno piće. To će bez sumnje kasnije da olakša istragu policije.
Uskladiti nadzor i privatnost kupca i zaposlenog
Bez obzira da li neko radi u banci, apoteci, parfimeriji, zlatari ili megamarketu, ipak bi za njega na poslu morala da postoji takozvana razumno očekivana privatnost.
U protivnom slučaj bi trebalo prijaviti povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Njemu su se svojevremeno zbog nedopustive diskrecije obratili mnogi kojima je zasmetalo snimanje u tržnim centrima, tačnije u kabinama za isprobavanje odeće. Trgovci su se žalili da mnogi „kupci“ iz radnje odšetaju obučeni u nove „krpice“ a svoje ostave iza paravana, ali način da to spreče nije bio baš pohvalan.
Ima još čudnijih primera video nadzora od ovog pomenutog, zbog koga se vraćamo u 2011. godinu u Muzej Ponišavlja u Pirotu. Troje kustosa obratilo se povereniku da ih spase video nadzora u prostorijama u kojima su sedeli. Snimani su bez zakonskog ovlašćenja i njihovog pristanka kamerama i mikrofonskim modulima i sav materijal direktor muzeja je čuvao u svom kompjuteru.
Odabrati pravo mesto za video nadzor
Pregledom na licu mesta poverenik je ustanovio „da je bio narušen balans poslovne svrsishodnosti i privatnosti“ i naredio uklanjanje kamera jer nije bilo pravnog osnova za snimanje zaposlenih tokom radnog vremena. To je bilo posebno neshvatljivo kada se ispostavilo da kamera nema u prostorijama u kojima su se nalazili najvredniji muzejski eksponati.
Čak ni u arheološkom centru iz koga su više puta nestajali vredni predmeti, a epilog nije teško pretpostaviti – direktor je dobio krivičnu prijavu za zloupotrebu položaja i neovlašćeno snimanje i prisluškivanje.
Nastavnicima u školi, pogotovo onim iskusnim, nije teško da otkriju kada đaci prepisuju na pismenom, kamere im nisu neophodne, ali za bezbednost i čuvanje školske imovine video oprema je dobrodošla.
Tajno snimanje je dozvoljeno u dva slučaja
Pravnici tumače „da svrha video nadzora ne sme biti nadziranje ponašanja zaposlenih koje nije neposredno vezano za proces rada“, što znači nema „uhođenja“ van radnog prostora. Kazne za to mogu biti od 50.000 do dva miliona dinara. I još nešto da se zna: strogo je zabranjeno audio snimanje zaposlenih.
Tajno snimanje je dozvoljeno u dva slučaja. Ako postoji zakonsko odobrenje i ako se sprečava izvršenje krivičnog dela – što znači da je prostorno i vremenski ograničeno. Kad je reč o obaveštavanju takozvanih trećih lica uobičajeno je da sve lokacije pokrivene video nadzorom jasno označe odgovarajućim nalepnicama, sa onim dobro poznatim „objekat pod video nadzorom“ i nacrtanom kamerom.
Pravna zaštita privatnosti svuda, počev od interneta gde to nije baš lako do stana u kome se živi, imperativ je kojim se vode mnogi u svetu. Nije na odmet da se osvrnete oko sebe, podignete pogled i proverite gde su kamere, posebno one na poslu. Da li vas „uhodi“ bezbednosna kamera kada na pauzi jedete svoj sendvič? Ako smo vas zaintrigirali da obratite pažnju na video nadzor – biće dobro za početak. Otkrijete li i nešto „neobično“ i prijavite kome treba – još bolje.
