Iza njih je dvanaest dana hodočašća, bez pompe i galame, ali sa verom većom od svakog koraka koji su prešli.
Krenuli su 1. maja iz manastira Rakovica u Beogradu, noseći u srcima misiju simbolično nazvanu „Brat za brata“. Posvetili su je onima koji svakodnevno pokazuju snagu i istrajnost — studentima koji mesecima hodaju za svoj narod, i ratnim veteranima koji su dali sve, a koje je država često ostavljala po strani. Njihov put bio je tih vapaj da Srbija čuje — i da se seti.
Na tom dugom putu, 3. maja, dočekao ih je Čačak. Suze, zagrljaji, tišina u kojoj se izgovara najviše — u tom susretu videlo se koliko smisla ima njihova žrtva. Odmorili su tek toliko da nastave. Jer nisu hodali samo nogama, nego i dušom.
Danas su pred Ostrogom stajali umorni, ali uspravni. Slikali su se ispred svetinje i poručili da je svaki kilometar bio molitva.
„Pozdrav svima. Tu smo Vojkan i ja. Evo stigli smo u manastir Ostrog. Put je bio težak, pre svega izazovan, ali sa verom u Boga mi smo stigli — sačuvao nas je Sveti Vasilije Ostroški. Imali smo neke minimalne povrede, male žuljeve, ali prošli smo najblaže kako smo mogli da prođemo. Sutra, 13. maja, vraćamo se za Beograd. Doček je u 18 časova ispred Crkve Svetog Marka. Očekujemo vas u što većem broju. Put je bio težak, ali svi su nas ugostili domaćinski. Svuda smo se osećali kao kod kuće, bilo je divno. Hvala svima“, rekao je Vanja za N2.
Njihova priča je više od puta. Ona je podsetnik da vera nije u rečima, već u delima. A njihova stopala ispisala su stazu kojom se hodi srcem.
