Prilično sam rano saznao za mogućnost doniranja organa, jer sam u svojoj blizini imao osobu kojoj su transplantirana pluća. Većina ljudi nema nikoga u svom okruženju da je ili primio ili donirao organ, pa kada nastupi iznenadna smrt, porodice preminulih su u stanju šoka, te doniranje organa nije nešto što će im prvo pasti na pamet.
Moja baka je doživela saobraćajnu nesreću 2. juna 2015. godine. Ubrzo je dijagnostikovana moždana smrt, izliv krvi u mozak. Bilo je izvesno da će smrt nastupiti, samo nismo znali kada. Za porodicu je to bilo stanje velike agonije, jer samo čekate taj trenutak, da vam jave da je nastupila smrt.
U međuvremenu smo se setili da postoji opcija doniranja organa. Kao porodica smo seli i razgovarali i shvatili da bi to bilo i u skladu sa načinom života koji je ona živela. Kontaktirali smo Klinički centar u Nišu i pitali da li je to moguće. Njih niko do tada to nije pitao!
6. juna 2015. godine su donirani bakini organi i to je bila prva dobrovoljna donacija na jugu Srbije. Pre toga se nije desila nijedna, i za mene je to zastrašujući podatak. Četiri života je spašeno. Donirano je srce, jetra i oba bubrega, jer je bila zdrava žena. A nama je taj čin, koji besmislenost tragičnog čina pretvara u herojski akt, spašavajući druge živote, ublažio bol. Činjenica da njeno srce negde kuca je potvrda da je odluka bila dobra i ispravna.
Doniranje organa je izuzetno važno. Za osobe koje čekaju organ, to je presudno, to je najbitnija stvar u njihovom životu, jer uslovljava njihovo preživljavanje. A za porodice koje doniraju organe, mislim da je to značajan trenutak, jer je to prilika da porodica izvuče nešto pozitivno iz smrti i da spasi neke živote, i da jedan tragičan događaj pretvori u herojski čin. Kod nas u Srbiji ne postoji dovoljno svesti o tome da doniranje organa spašava živote drugih ljudi. Broj donacija kod nas opada, a broj ljudi koji čekaju na organe raste. Kao porodica, i danas osećamo dužnost da pričamo o tome i podignemo svest među ljudima.
