Depresija značajno narušava funkcionisanje čoveka i kvalitet života uopšte. Može se javiti u bilo kom životnom dobu, ali je početak najčešći u četvrtoj deceniji života. Osobe ženskog pola oboljevaju dva puta češće u odnosu na muškarce.
Depresija je bolest koja je uslovljena sadejstvom više činilaca od kojih su najznačajniji nasledna predispozicija i faktori okoline. Depresija se češće pojavljuje u nekim porodicama i kod srodnika obolelih od depresije, što ukazuje na značajnu genetsku podlogu. Rizik oboljevanja u porodicama bolesnika je 2-3 puta veći nego što je to slučaj u opštoj populaciji. Nasledna predispozicija sama po sebi ne znači da će doći do razvoja depresije, ali predstavlja povišen rizik za oboljevanje. Faktori okoline se odnose na nepovoljne životne događaje i stresne situacije kao što su gubitak voljene osobe, razvod braka, gubitak posla, finansijski problemi, ozbiljna telesna bolest osobe ili člana porodice, odlazak u inostranstvo, pretrpljeno nasilje, itd. Iz navedenog je jasno da je gubitak ono što je zajedničko nepovoljnim životnim događajima koji prethode pojavi depresije. Naravno da i ovakvi događaji nisu automatski okidač za razvoj depresije već samo imaju ulogu jednog od više činilaca koji mogu da utiču na otpočinjanje poremećaja.
Sniženo raspoloženje je osnovni simptom depresije. Manifestuje se dugotrajnim osećanjem bezrazložne tuge, potištenosti, beznađa i pesimizma. Neraspoloženje prati gubitak zadovoljstva i uživanja u aktivnostima koje su ranije pričinjavale zadovoljstvo (druženje, slobodne aktivnosti, jelo, ljubav, TV, hobi) pa se omiljene aktivnosti napuštaju. Tipičan simptom je bezvoljnost, odnosno gubitak motivacije i inicijative što dovodi do redukcije aktivnosti. U težim slučajevima ne postoji volja ni za obavljanje elementarnih poslova kao što su kuvanje, čišćenje i održavanje lične higijene. Česti su naleti plača, razdražljivost, preosetljivost na kritiku, loša koncentracija i socijalno povlačenje.
Potrebno je praviti razliku između normalnog tugovanja i patološke tuge koja se javlja u depresiji. Prolazna kratkotrajna tuga je normalno emocionalno stanje koje se povremeno sreće kod svih ljudi. Ukoliko je tuga dugotrajnija i intenzivnija u odnosu na ono što se očekuje, odnosno nesrazmerna povodu, ili ako povod izostaje, može se govoriti o patološkom tugovanju odnosno o depresiji. U prilog depresivnosti govori i pojava disfunkcionalnosti na socijalnom i profesionalnom planu.
Tipični simptomi depresije na misaonom planu su crne ili pesimistične misli, samooptuživanje, ideje krivice i bezvrednosti, nisko samopouzdanje i samopoštovanje, doživljaj bespomoćnosti i verovanje da je sve beznadežno. Često je, u manjoj ili većoj meri, prisutna anksioznost koja se manifestuje iracionalnim strahovima, strepnjom i prekomernom brigom. Na telesnom planu mogu biti prisutne teškoće sa snom (nemogućnost spavanja ili preterana pospanost), promene apetita i telesne težine, seksualne disfunkcije, gubitak energije, brže umaranje i iscrpljivanje, bolovi u raznim delovima tela, stomačne tegobe, vrtoglavice, itd.
Posledice depresije su otežano funkcionisanje i pad efikasnosti i produktivnosti na poslu, kao i nemogućnost ili otežano ispunjavanje svakodnevnih obaveza. Stepen disfunkcionalnosti zavisi od težine kliničke slike depresije, odnosno od broja i intenziteta simptoma. Ovo sugeriše da se depresija manifestuje u širokom spektru od blagih i umerenih, preko srednjih i srednje teških, do teških formi.
Tretman depresije
Tretman depresije podrazumeva primenu psihoterapije i lekova. Izbor načina tretmana zavisi od težine depresivnog stanja, kao i od dužine trajanja i toka bolesti. Težina depresije se procenjuje na osnovu prisutnih simptoma, izmena u ponašanju i stepena narušenosti opšteg funkcionisanja. Obično se kraće i blaže forme depresije leče psihoterapijskim procedurama, dok se lekovi primenjuju kod srednje teških i teških formi depresije. Moguća je i često poželjna istovremena primena psihoterapije i lekova. Blagovremeno obraćanje lekaru skraćuje dužinu trajanja i intenzitet tretmana.
Tretman lekovima podrazumeva primenu antidepresiva. Na tržištu je dostupno više od 20 lekova iz ove grupe pa je neophodan adekvatan izbor antidepresiva, koji je uvek individualan. Pored antidepresiva, ukoliko je to neophodno, tokom lečenja se mogu uključiti i lekovi iz drugih grupa kao što su anksiolitici, hipnotici ili stabilizatori raspoloženja. Standardno lečenje depresivne epizode se odvija u dve faze. U prvoj fazi se uvodi odgovarajući antidepresiv i prati terapijski odgovor. Cilj prve faze, koja traje oko mesec dana, je oporavak, odnosno potpuno povlačenje simptoma bolesti. U drugoj fazi, koja traje oko 6 meseci, se nastavlja sa antidepresivnom terapijom, sa ciljem da se održi dobro stanje i spreči povratak simptoma depresije. Po okončanju druge faze, ukoliko je lečenje bilo uspešno, pristupa se postepenoj obustavi antidepresiva.
Psihoterapijski tretman obuhvata raspon od suportivne psihoterapije i psihoedukacije do specifičnih vidova psihoterapije. Efikasnost psihoterapije, posebno kod blagih i umerenih depresivnih epizoda je potvrđena, bilo da se psihoterapija sprovodi samostalno, bilo u kombinaciji sa lekovima. Potrebno je edukovati pacijenta o prirodi i osobinama depresivnog poremećaja, načinu lečenja i planiranoj dužini tretmana. Važno je edukovati i bliske osobe (članove porodice). Neophodno je podržati i ohrabriti osobu pogođenu depresijom i dodatno je motivisati za proces lečenja. Potrebno je sagledati i aktuelne nepovoljne životne okolnosti koje često utiču negativno na tok bolesti. Specifični vidovi psihoterapije u tretmanu depresije podrazumevaju primenu kognitivno bihejvioralne psihoterapije, psihoanalitičke ili interpersonalne psihoterapije.
Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorom ovog teksta, Ivanom Mladenovićem, Specijalista psihijatar, konsultacije možete zakazati na DokTok platformi. Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!
