izvor
U programu su osim autora učestvovali Milica Baković, Dušan Darijević, Aleksandar Erović i Nikola Peulić.
„Pronađeni u sećanju“ je treća knjiga Emilije Višnjić, štampana kao samizdat u nevelikom tiražu od samo sto primeraka. Ova publikacija predstavlja svojevrstan istorijski i geografski vremeplov sačinjen od tekstova koji su prvi put objavljeni u „Čačanskom glasu“ u rubrici „Iz porodičnih albuma“. Istraživačkim novinarstvom, kroz brojne razgovore sa potomcima i traganje za dokumentovanom građom, Emilija Višnjić je individualno pamćenje pretočila u kolektivno sećanje. Na ovaj način autorka je sačuvala od zaborava i oživela brojne ličnosti i porodice koje su veoma značajne za kulturnu i istoriju privatnog života grada na Moravi.
Milica Baković, bibliotekar savetnik u penziji je govorila o plodonosnom radu Emilije Višnjić i bogatom novinarskom iskustvu koje je pretočeno u tri vredne publikacije. Kao lektor je pažljivo iščitavala rukopis u nastajanju, a poslednja knjiga koja broji 41 uspomenu vezanu za Čačane ukazuje na to da je „Emilija rafinirani čitalac i spisatelj koja je ostvarila svoj zalog za budućnost, jer se hrabro uhvatila u koštac sa kulturom, odnosno nekulturom zaborava.“
O kulturi sećanja govorio je Dušan Darijević ukazavši da je knjiga fantastičan prilog u vreme kada naši gradovi ubrzano nestaju, a način kako ga pamte naši stari ili kako ga pamtimo mi iz detinjstva polako iščezava. „Ujedno ovo je mala enciklopedija, odnosno mala istorija našega grada jer se u knjizi mogu pronaći zanimljive priče o trgovcima, kafedžijama, lekarima. Može se saznati ko je pokrenuo kulturni život, koje su to porodice koje su ostavile značajne građevine, a koje su deo našeg kulturnog identiteta.“
Autorka se osvrnula na svoj dugogodišnji rad u listu „Čačanski glas“ i rubriku „Iz porodičnih albuma“ na koju je posebno ponosna i koja je naišla na odličan prijem kod čitalačke publike. I njena poslednja knjiga, kao i prethodne dve oplemenjena je crno-belim fotografijama koje svedoče više od pisane reči. Emilija Višnjić je istakla da je za knjigu bilo potrebno mnogo rada i vremena i da je najveći broj uspomena nastao iz spomenute rubrike, a neke su pribeležene naknadno. Višnjić je naglasila „da bi je posebno radovalo ako bi ova knjiga imala edukativni karakter, pa da oni koji je pročitaju bolje upoznaju grad u kome žive i da shvate da ništa ne počinje od nas, današnjih žitelja, jer smo mi samo spona sa prošlim vremenima.“
Pored razgovora o starom Čačku i tadašnjim kultnim mestima okupljanja, starogradskom muzikom Aleksandar Erović je dodatno pokrenuo vremeplov sećanja.
