izvor
U nedelju, 28. juna, „stara mlekara“ u Čačku ponovo je gorela. Dva požara za tri dana. Slučajnost ili namera? Ne znam. Znam samo da je prizor bio izuzetno uznemirujući. U neposrednoj blizini živi jedna porodica, oko nje su soliteri i stambene zgrade. Dovoljno je bilo da vetar promeni pravac…
Posmatrala sam ljude. Neko zastane, prokomentariše, neko fotografiše ili snimi, pa nastavi dalje. Saobraćaj se gotovo i ne zaustavlja… Moj pogled je sve vreme bio usmeren ka onima koji ne prolaze dalje – vatrogascima.
Gledala sam ih kako ulaze u zgradu dok se oko njih ruši plafon, pucaju prozori, a plameni jezici gutaju sve pred sobom. Kažu da su vatra i voda dobre sluge, a loši gospodari. Oni, na temperaturi od gotovo 40 stepeni, u teškoj zaštitnoj opremi, penju se, ulaze i traže način da pobede vatru. Prvo crevima, zatim vodenim topom.
Pitala sam se koliko im je potrebno da donesu odluku o sledećem koraku? Da li, dok ulaze u oganj, pomisle na sebe? Na svoju porodicu? Koliko veliko srce mora da ima čovek da bi ušao tamo odakle svi drugi beže?
Nekoliko sati kasnije razgovaram sa prijateljem, vatrogascem koji je nedavno otišao u penziju. Priča mi o prijateljstvu koje se gradi godinama, o poverenju koje spasava živote. Kaže da moraju toliko dobro da poznaju jedni druge da u deliću sekunde znaju kome mogu da prepuste najteži zadatak, ko će u kojoj situaciji doneti najbolju odluku. U takvim trenucima nema mesta sumnji. Samo poverenje, znanje i zajedništvo.
Vatrogasci ne gase samo požare. Oni izvlače ljude iz smrskanih automobila nakon saobraćajnih nesreća. Spuštaju se na nepristupačne terene da bi spasili nečiji život. Ulaze tamo gde drugi ne mogu ili ne smeju. Ponekad spasavaju i mačku sa drveta ili krova. Za njih ne postoje „mali“ i „veliki“ zadaci – postoji samo neko kome je u tom trenutku potrebna pomoć.
U nedelju sam od njih mnogo naučila. O hrabrosti. O odgovornosti. O tome da heroji zaista postoje i da ne nose plašt, već vatrogasnu uniformu.
A zgrada? Ona će jednog dana dobiti novog vlasnika i novu vrednost po kvadratu. Ali ono što sam tog dana mogla da vidim nema cenu… Malo ko će znati da su između tih zidova ostali upisani hrabrost, požrtvovanost i srce ljudi čija se vrednost ne može izmeriti ni jednim kvadratnim metrom.
Hrabrost i poverenje među ljudima ne kupuju se. Srce koje bez razmišljanja bira da spase tuđi život ne može se platiti.
Zato vam, dragi vatrogasci, ne dugujem samo zahvalnost. Dugujem vam duboko poštovanje i iskreno divljenje. Ljudi poput vas me u ovim nemirnim vremenima u kojima živimo i dalje podsećaju da najveće ljudske vrednosti ne mogu da se kupe novcem.
Hvala vam što birate da uđete tamo odakle svi drugi izlaze.
Hvala vam što čuvate naše živote, naše domove i naš osećaj sigurnosti.
Hvala vašim porodicama koje svaki vaš izlazak na teren isprate sa strepnjom i čekaju da se vratite kući.
Neka vas uvek prati sreća i neka vam se svaka intervencija završi bezbednim povratkom.
Hvala vam što, kada svi drugi uzmiču, vi idete napred.
