Piše: Vesna Brzev Ćurčić, psihoanalitičar, psiholog
Svako ko je bio u trenutku nemilog događaja u školi zna koliko je straha, neverice pa i užasa bilo na tom jednom mestu. Od sakrivanja ispod klupa, zaključavanja, evakuacije dece nižih razreda u obližnji park velikom prisebnošću učiteljica, do dolaska policije i roditelja, verovatno je svako bio u svom vrtlogu užasa. Moguće je da oni najmlađi nisu shvatili težinu događanja, ali će vremenom shvatiti, pa je ovaj tekst namenjen i njihovom naknadnom shvatanju kao pomoć roditeljima.
Pitanje je šta reći deci, kako im objasniti šta se dogodilo? Pogrešno je ne reći ništa, ne dati objašnjenje za iznenada prekinutu nastavu, zbrku oko škole, sirene što policijskih, što kola hitne pomoći. Da, desilo se nešto što je bilo strašno i opasno, neka deca su ranjena ili stradala, jedna profesorka je povređena, nema našeg domara. Svi koji su preživeli su dobro i biće brzo sa nama. Na žalost, nekih više nema. Neće nikada više biti sa nama.
Deci mlađeg uzrasta je smrt životna pojava koju ne shvataju do kraja. Nemojmo im objašnjavati puno značenje tog događaja. Oni, malo stariji su možda već imali gubitke: starije rođake, nekad i roditelje. Oni će razumeti. Stvar je odluke svakog roditelja, ali i njegove procene detetovih kapaciteta, kako će detetu objasniti šta znači „nikad više“. Za to ne postoji pravilo.
Kako je škola uvek bila utočište za decu, setimo se bombardovanja i toga da iako škole nisu radile školska dvorišta su bila puna dece, tako decu treba ohrabriti i sada. Događaj je uslovljen time da nekome nije bilo sasvim dobro, nikako ne pominjati ludilo. Ako se uvodi ovaj pojam, etiketiraju se i diskriminišu duševni bolesnici koji su u minimalnom procentu počinioci zločina.
Decu treba ohrabriti da slobodno pričaju, pitaju, komentarišu, izražavaju sva svoja osećanja slobodno, da roditelji budu uz njih onda kada deca to traže, pustiti ih da se druže jer im je to potrebno, ne udaljavati ih iz škole zbog svog straha. Strah je infektivan. Ne učimo decu strahu. Ako se i nasmeju, nešto gledaju, pevuše, ne branimo ih. Deca se brane od užasa načinom koji im je dostupan. Biće tu raznih komentara, konstrukcija, prenošenja tipa gluvih telefona, svega što je svojstveno ljudskoj, pa i dečjoj prirodi.
Roditeljima je sigurno užasno, posebno onim roditeljima, braći i sestrama koji su izgubili nekoga. Njima predstoji dug i bolan oporavak od ovakvog gubitka. Dajte sebi vremena da tugujete.
Vi roditelji čija su deca bila u školi, oko nje, ili su čula šta se događalo, užas podelite sa odraslim ukućanima, po potrebi sa stručnjacima. Nemojte zadojiti decu užasom.
Dragi profesori, vi treba da stanete pred istu tu decu, pred koliko pari očiju zapravo. Gledaće vas, pitaće vas, tražiće objašnjenje. Čujte šta govore. U svakom pitanju je pola odgovora koji možete da iskoristite.
Sastanci kolektiva uz stručnu asistenciju psihologa i pedagoga su takođe vrlo poželjni. Konačno, sastajali ste se i manjim povodima. Ovo su naša deca, naši profesora, učitelji i vaspitači, ali i i njima je potrebna pomoć, ili bar empatija.
Za sve postoje stručnjaci pa i za prevazilaženje traume. Obratite se. Svako od tih stručnjaka će vam sigurno pomoći.
