izvor
Pripadali oni novijoj ili sasvim dalekoj prošlosti, bili autori ili predmet dramatizacija (kao protagonisti, nadahnuće, motiv), povezani su činjenicom da se radi o junacima lokalnih i nacionalnih mitova, prema kojima je odnos sredine daleko od ravnodušnog – što ih samo po sebi čini vrednim sećanja.
Tačno na godišnjicu početka Cerske bitke, 15. avgusta, dvorište čačanskog Narodnog muzeja bilo je, kao malo kada, pretesno da primi sve zainteresovane za premijerno izvođenje predstave „Šah-mat“. U pitanju je autorski projekat Vladimira Jocovića (reditelj) i Miljana Guberinića (dramski tekst), ujedno glavnih glumaca u ovoj retrospektivnoj priči o životu vojvode Stepana Stepe Stepanovića, svedoka i aktivnog učesnika nekih od najznačajnijih događaja iz savremene istorije našeg naroda.
Svake pohvale vredna misija Jocovića i Omladinskog pozorišta „Morava teatar“, koje već nekoliko godina vodi sa mnogo ozbiljnosti i entuzijazma, nastavlja se kroz princip realizacije primenjen na najnovijem komadu. Vidljivi su profesionalnost i uloženi trud da se brojni zahtevni elementi uspešno povežu, ali pre svega da se istovremeno uz evokativno – edukativnu zadrži sentimentalna vrednost, koju će publika prepoznati i poneti sa sobom. Rezultati, prema tome, nisu mogli izostati: Čačani su dobili priliku da dožive ne baš svakidašnje pozorišno iskustvo, koje na više nivoa upošljava pažnju i neprekidno unosi iznenađenja, mada istovremeno veoma postojano prati i naposletku zaokružuje povest cenjene istorijske ličnosti.
„Šah-mat“ nije duodrama, mada u prvi plan stavlja interakciju dve ličnosti, pored kojih ostali tek prolaze, vršeći funkciju osvetljavanja određenih aspekata Stepinih stavova, odluka ili naprosto naravi. Predstava uz to na nekoliko načina narušava očekivanja, budući da se, najpre, zasniva na postupku kombinovanja na licu mesta odigranih scena i filmskih, snimljenih sekvenci. Taj dvostruki efekat postignut je već prizorom koji je dočekao posetioce, čineći da se osete kao da stupaju na filmski set: za saobraćaj zatvorena ulica, parkiran stari automobil, uniformisani glumci, upaljeni reflektori… S obzirom na ambijent u kome je premijera priređena, a radi se o otvorenom prostoru, publika je na izvestan način i sama uvučena, bivajući primorana da reaguje tokom iznenadnih promena pravca iz kog se nove pojave ili zvučno – vizuelni efekti uključuju u relativno mirnu, dijalošku radnju.
Uživo, neposredno predočena priča u fokusu ima dane već ostarelog Stepe u Čačku, gde se povukao pred kraj života. Nasuprot tome, projektovane sekvence teku hronološki, nižući probrane prelomne tačke: od rođenja junaka, preko Prvog svetskog rata, pa do polaganog koračanja ka unapred pripremljenom poslednjem konačištu. Zajednička monološkim i dijaloškim delovima je tačka gledišta postavljena u prvom licu, dakle ispovedna, ali u najvećoj meri objektivna, lišena lažne skromnosti ili preuveličavanja vlastite sudbine. Takav je i glavni junak: iako veliki vojskovođa, Stepa je prikazan kao jednostavan čovek koji ispred svih, ma koliko objektivno zasluženih počasti, stavlja ljudsko dostojanstvo, dosledno stajući iza postupaka koje mu nalažu zdrav razum, iskustvo ili patriotska osećanja, čak i kada se čini da je to protivno svakom autoritetu.
Međutim, u portretisanju Stepe nema populizma, ni idolopokloničkog preuveličavanja ili služenja nižerazrednon komikom da bi se dotakla srca gledalaca. Stepina skromnost je dovoljna da po vladaru – dakle, čoveku koji ima sve – za kraljicu i prestolonaslednika pošalje „obično“ cveće i jabuku iz svog vrta; njegova sujeta taman je toliko nevidljiva da se pred stereotipno, ali ne i jeftinim klišeima predstavljenim lokalnim poštarom, pravi da je vojvodin baštovan. Ipak, ove osobine najviše dolaze do izražaja kroz razgovore sa Aleksandrom I Karađorđevićem, tačnije, šahovsku partiju koja daje ritam i svojim etapama obeležava svako od dobronamernih, ali sasvim ljudski preispitujućih pokretanja tema, minulih i aktuelnih. Šah-mat je vodeći, samim tim naslovni motiv, koji pametno odabran nosi radnju ka dovoljno sentimentalnom, ali nimalo patetičnom završetku.
Značajan je i motiv vile, pojma koji funkcioniše dvojako s obzirom na to da je Vila ime Stepinog omiljenog konja, ali i mitsko biće koje ga prati kroz svaku rizičnu životnu epizodu, naposletku se ukazujući u samrtnom času. Upotpunjeni lajtmotivskom melodijom „Zašto, Sike, zašto“, ovi delovi drame unose začudnu atmosferu, a vrhunac je možda najupečatljivija scena pojave konja, koji naglo osvetljen u prvi mah i gledaocima izgleda kao priviđenje. To, naravno, ide u prilog neprekidnom lelujanju figure vile između snoviđenja i jave, baš kada se i Stepa nalazi negde u procepu između života i smrti. Pečat iznenađenja nosi i sama završnica, u kojoj se, pri smeni svetlosti, zamračenja i dima, odmah za oglašavanjem na prozorima Konaka pojavljuju tri pojca, interpretirajući pesmu „Vojvoda Stepa na konju jaše“. Njeni stihovi još jednom pomeraju težište sa pojedinačnog na kolektivno i natrag, pocrtavajući neraskidivu vezu heroja sa svojim narodom.
Snimljeni kadrovi oživljavaju crtice iz života starog Čačka, suptilno, ali dovoljno jasno ostavljajući komentare društvene stvarnosti (Stepina penzija, mladići u kafani, odnos prema siročetu iz kraja, rasprava sa Frančeskom Berbeljom oko isklesanih topovskih granata). Time se pored velikih nacionalnih tema, razmatranih sa kraljem, podjednak značaj pridaje pričama „malog čoveka“, kakav Stepa kasnije pokušava da (p)ostane. Iako su, prema nameri autora, sve vreme ponuđene dve ravnopravne i podjednako validne perspektive, karakter i načela vojvode Stepe toliko su opšteljudski časni, da je svaki poriv za salutiranjem u poslednjoj sceni sasvim opravdan.
Svemu najviše doprinosi klasičarski precizna i dobrom tekstu adekvatna gluma Guberinića i Jocovića. Posebno je potrebno istaći dvostruku ulogu našeg sugrađanina, koji zapravo kroz igranje potpuno suprotnih likova – jednog kao nosioca narodskog humora, a drugog u svojstvu autoriteta zajednice – još jednom pokazuje savršenu prirodnost u dramama iz epohe. Njih dvojica su, uz efektnu igru svetlosti i mraka, zvuka i tišine, snimaka i „živih slika“, učinili komad iskrenim, zdravo rodoljubivim, a njegovu centralnu ličnost (ujedno temu) više nego ikad prisutnom. Istog Stepu koji, u jednom trenutku, kaže da mu je Čačak pružio „svu potrebnu širinu“… Ume li grad, danas, da izazove makar sličan osećaj, uzvrati svojim stanovnicima? Ovo su svetli trenuci kada pozorišna iluzija čini da poverujemo (i) u to.
A ko je, prilikom fiktivnog odmeravanja volja, koga matirao? Proverite lično, prvi sledeći put – odigrana je zaista dobra dramska partija.
