Simpatičan i duhovit odgovor usledio je od inače duhovitog Radoljuba. Vreme je pokazalo da ta bitka i nije bila baš onakva kakvom su je pobednici neposredno posle rata prikazivali mladima. Radoljubov odgovor, danas posle sedamdeset godina, deluje iskreno i pošteno.
Ipak, slava borbe iznad jedne male rečice u Bosni je ovekovečena u Čačku, pa je po njoj ime dobio bioskop na kraju Karađorđeve ulice. Ta građevina je pre Drugog svetskog rata bila u funkciji administrativne zgrade „Regionalnog Saveta poljoprivrednika…“. Nisam siguran da se ova organizacija tako zvala, ali je zgrada stavljena pod zaštitu kao kulturno dobro. Reka Sutjeska i dalje huči i teče. U zaborav padaju događaji koji su je u jednom periodu učinili slavnom.
Građevina u Čačku je iznenada pre nekoliko godina brutalno srušena, a na tom mestu izgrađena je tamnica. Valjda nije zamišljena kao tamnica, ali tokom gradnje je nekako tako ispalo. Kao u svakoj drugoj tamnici i tu su utamničeni ljudi, a ne zna se koji.
Prolazeći tuda gledali smo malo zbunjeno, malo nezainteresovano u zidove bez prozora na četvrtom spratu. Ipak, svemu dođe kraj, pa i tamnovanju. Treba samo biti hrabar, strpljiv, uporan i siguran u sebe i svoje ideje.
Jednoga dana gradski urbanisti i planeri skupiše znanje, hrabrost i čast pa odobriše da se na gradskoj tamnici probiju zidovi i otvore prozori.
Kad tamo!
Iza tih prozora ukaza se čovek koga je neko bacio u tamnicu.
To je naš gradonačelnik?!
On je lično utamničen i odatle nije mogao ništa i nikoga da vidi.
Kako je to tužno i strašno?!
Ali, on sada vidi nas, on se sa prozora, dok se neke senke iza njega u sobi tajanstveno kreću, nama smeje, on nama maše, on nas voli. I mi njemu mašemo, mi se njemu smejemo, mi njega volimo. On je sada slobodan, i može da ide i ode, gde god poželi ili gde ga pošalju. Mi ćemo s radošću da ga ispratimo, uživamo u njegovoj i našoj slobodi, da se divimo njegovom junaštvu u nadi da će tamo negde biti slobodan. Iza njega, na nasečenim tablama stiropora na, još uvek širom neotvorenim prozorima, će ostati senke.
Još uvek, u aktuelnim planskim dokumentima Čačka, zgrada bioskopa Sutjeska stoji na listi zaštićenih dobara. Ona je tu, unutar tamnice zaštićena od „zlog pogleda ljubomorom i zavišću zaslepljenih ljudi“.
Ostaje mnogo pitanja. Ko je sledeći zatočenik? Ko je naš novi heroj? U kojoj će tamnici tamnovati? Možda će to biti u objektu na Velikim Stenama Kablara? Zamislite! Vidikovac, a tamnica? Ko su tamničari, imaju li oni lice ili više lica? Imaju li ime, prezime, porodice ili su možda duhovi, anđeli? A možda i oni pate u tamnicama koje sami grade gde god nađu zgodno mesto?
Mi ih ne vidimo. Ne vide ni oni nas, ali nam se smeju, oni nama mašu, oni nas vole. Kao igra žmurke: čas u jedan zaklon, čas u drugi, samo promiču senke. Nikako da istrče i da se zapljunu: „Pu ja“, ili „pu za mene“!
Narod pokrije šakama oči, posagne se malo, prisloni se uz neki oslonac i broji. Desiće se da ih, ako na Kablaru počnu da prave tamnicu čije su „zakonske“ temelje iskopali, na trenutak ugledamo i oni ugledaju nas. Vidikovac je to, tu senke ne mogu dugo da opstanu! Mnogi misle: Ovo je ovo samo dečja igra. Šta nam fali? Igraju se delije žmurke sa nama, a neki „mrzovoljni, zli, ljubomorni i zavidni“ ne razumeju dečiju igru, neće da žmure i broje, pa digli glave i stalno nešto gunđaju.
Izaći će tamničari jednog dana, hrabro, iz senke na videlo da se pred narodom zapljunu. Ljudi su, ne mogu se večito skrivati!
A do tada: „Huči, teče Sutjeska!“
Velimir Mitrović
