Srbija se već godinama nalazi u zarobljeništvu neprekidne političke kampanje koja se vodi isključivo radi očuvanja ili osvajanja vlasti. Dok se čitavi mandati troše na beskrajne partijske borbe, građani su prisiljeni da gledaju dve krajnosti iste loše politike. Kao predsednik Narodnog pokreta Dragačeva, dužan sam da presečem ovu maglu i glasno poručim ono što narod misli: Srbiji su preko potrebni graditelji i rad, a ne rušitelji, mitinzi i barikade.
Da kažemo pošteno, ni po babu ni po stričevima – narod je umoran od obe strane medalje. Na jednoj strani imamo vlast koja državne resurse i energiju troši na beskrajne kontramitinge, manifestacije i funkcionerske kampanje, umesto da se svakog minuta bavi realnim, svakodnevnim životnim problemima običnog čoveka. Na drugoj strani imamo deo opozicije koji izlaz vidi jedino u blokadama, uličnim barikadama i urušavanju institucija. I jedni i drugi su se otuđili od sopstvenog naroda: jedni kroz skupe političke predstave, drugi kroz paralisanje normalnog života. Politika mitingovanja i politika barikada ne donose hleb na sto. Napredak se ne stvara ni pred kamerama ni zaustavljanjem saobraćaja, već radom, rezultatima i izgradnjom.
Zašto smo onda zaglavljeni u ovom zatvorenom krugu? Zato što postoji prećutni, kartelni konsenzus stranačkih oligarhija – i onih na vlasti i onih u opoziciji – da se postojeći izborni sistem nikada ne promeni. I tu gađamo pravo u metu:
Partijski lideri se panično plaše provere sopstvenog integriteta kod naroda. Oni znaju da kao pojedinci nemaju legitimitet da izađu pred građane sami, pod svojim imenom i prezimenom. Zato ljubomorno čuvaju zatvorene izborne liste i stranačke pečate da se iza njih kriju i opstaju.
Upravo tako se veštački održava ova naopaka partokratija, koja je rodila monopol, ucene i bezakonje na štetu naroda i države. Partijska knjižica je postala moćnija od fakultetske diplome, a slepa poslušnost lideru jedina preporuka za napredovanje.
I onda se svi čudimo zašto ljudi od integriteta, znanja i iskustva ne žele da se kandiduju. Pa ko normalan, ostvaren i častan želi da uđe u političku arenu koja počiva na manipulacijama, targetiranju, pritiscima, ucenama zaposlenih i bezočnoj zloupotrebi javnih sredstava u stranačke svrhe? Stručni ljudi odbijaju da kaljaju svoje ime u blatu koje su kreirali večiti politički akteri.
Suštinskih promena u koje narod veruje nema i ne može biti bez korenite reforme samog izbornog procesa. Srbiji su hitno potrebni neposredni izbori na svim nivoima. Izborni sistem mora pružiti mogućnost i jednaku šansu svakom građaninu Srbije da bira i da bude biran, bez obzira na to da li iza njega stoji moćna stranačka mašinerija ili sopstveni integritet, znanje i ugled u zajednici.
Građani Srbije, od Subotice do Dragačeva, moraju svoje predstavnike da biraju direktno – imenom i prezimenom. Kada lokalni odbornik ili republički poslanik bude zavisio od glasova svojih komšija, a ne od milosti partijskog šefa, tada ćemo konačno razbiti ovaj koruptivni sistem. Vlast će se dobijati i gubiti na redovnim izborima, a ne na ulici ili kroz pritiske. Ali ti izbori moraju biti vraćeni narodu, da narod zaista odlučuje o svojoj sudbini. Pozovimo se na razum, srušimo partokratiju neposrednim izborima i otvorimo vrata graditeljima koji će raditi za Srbiju, a ne za partiju.
