Stres je prirodna reakcija organizma na promene, izazove i pritiske. Kod odraslih, stres je dobro dokumentovan fenomen, sa celim spektrom metoda i tehnika za njegovo prevazilaženje – od psihoterapije, preko fizičke aktivnosti, do vežbi disanja i meditacije. Međutim, kada govorimo o deci, često zaboravljamo da i ona doživljavaju stres, i to od ranog uzrasta.
Vrste stresa kod dece
Postoje tri osnovna tipa stresa kod dece:
1. Pozitivan stres – Kratkotrajan i blag stres koji zapravo može biti koristan. Na primer, trema pred nastup ili prvi dan škole. Kada se prevaziđe, jača otpornost deteta.
2. Tolerabilan stres – Intenzivniji stres izazvan ozbiljnijim događajima, kao što su razvod roditelja, selidba ili povreda. Uz adekvatnu podršku odraslih, dete može da se oporavi od ovakvog stresa bez dugoročnih posledica.
3. Toksičan stres – Hroničan, intenzivan stres bez adekvatne podrške, kao što su zlostavljanje, zanemarivanje ili dugotrajna porodična nestabilnost. Može imati dugoročne posledice po emocionalni i fizički razvoj deteta.
Kultura potiskivanja emocija
Jedan od ključnih problema jeste što decu često učimo da potiskuju emocije i da ih ne pokazuju. Kažemo im da budu „jaka“. U korenu ovakvog pristupa leže generacijski obrasci i verovanja koja su često preneta iz najboljih namera. Ipak, ignorisanje stresa ne znači njegovo nestajanje. Potisnute emocije ne prolaze, već se nagomilavaju. Mogu se manifestovati kroz različite fizičke simptome, probleme u ponašanju, anksioznost, pa čak i depresiju u adolescentnom periodu.
Kako izgleda ignorisanje i suočavanje sa stresom – primeri:
Rani razvoj (0–6 godina)
• Ignorisanje: Dete plače nakon što mu se nešto oduzme, a odrasli reaguju sa: „Nemoj da plačeš, ništa ti nije“, ili ga usmeravaju na crtani film kao distrakciju.
• Suočavanje: Roditelj kaže: „Vidim da si tužan što ne možeš da se igraš s tim. Hajde da pričamo o tome. Zajedno ćemo smisliti nešto drugo.“
Srednje detinjstvo (7–12 godina)
• Ignorisanje: Dete je uznemireno zbog loše ocene, a čuje: „Moraš bolje, nemaš oko čega da se nerviraš, sledeći put popravi.“
• Suočavanje: Roditelj pita: „Šta misliš da je pošlo po zlu? Kako se osećaš zbog toga? Hajde da zajedno napravimo plan za sledeći test.“
Adolescencija (13–18 godina)
• Ignorisanje: Tinejdžer prolazi kroz raskid ili društveni sukob, a čuje: „Ma to su gluposti, to nije pravi problem. Biće ti smešno za pet godina, videćeš.“
• Suočavanje: Roditelj kaže: „Znam da ti je teško i da ti to sada mnogo znači. Tu sam ako želiš da pričaš o tome ili samo da budem uz tebe.“
U svakoj od ovih faza, izuzetno je važna poruka koju dete dobija od roditelja. U zavisnosti od reakcije roditelja, dete može da nauči da su njegove emocije validne i da zaslužuju svoj prostor. Sa druge strane, može i da nauči da je emocionalna reakcija nešto što treba sakriti, zanemariti ili automatski prevazići, i da to kako se dete oseća i nije toliko važno u odnosu na neke druge stvari.
Škola kao arena zahteva
U školskom sistemu, stres se često doživljava kao neizbežan. Ocene, testovi, takmičenja, poređenja sa vršnjacima – sve su to stresori koji često prolaze bez odgovarajuće psihološke podrške. Mnogi nastavnici nisu obučeni da prepoznaju ili adekvatno reaguju na emocionalne potrebe dece, niti je to sistemski podržano.
Potrebno je sistematski integrisati psihološke veštine, kao što su emocionalna pismenost, regulacija stresa i rešavanje konflikata, u svakodnevni školski život, kroz različite predmete, radionice i negovanje značaja i kulture međuljudskih odnosa.
Porodica kao prvi model
Roditelji su prvi modeli emocionalnog ponašanja. Ako dete vidi roditelja koji sve stresne situacije rešava tako što ih ignoriše, potiskuje ili ispoljava kroz bes, velika je verovatnoća da će usvojiti slične obrasce. Ako, sa druge strane, roditelj zna kako da prepozna emociju, da je imenuje i adekvatno reaguje, dete može da nauči dragocenu žiotnu veštinu koja se zove emocionalna samoregulacija.
Učiti decu kako da se nose sa stresom ne znači poštedeti ih svakog neprijatnog iskustva. U životu su bespomoćnost, tuga i bol neizbežni. Ono što mogu da nauče može im mnogo pomoći da se adekvatno i pravovremeno nose sa životnim izazovima koji će neminovno doći. Mogu naučiti da prepoznaju stres, da razumeju šta im se dešava, kao i da razviju alate da se izbore sa tim. Međutim, najvažnije je da znaju da nisu sami u tome i da imaju podršku u roditeljima i drugim bliskim osobama.
Ključ je u promeni pristupa kako u porodici i školi, tako i u društvu u celini. Umesto da negiramo stres, možemo da ga imenujemo, a umesto potiskivanja, možemo da probamo da ga razumemo. To su jedini načini da osnažimo decu da rastu u zdrave i funkcionalne odrasle osobe koje imaju kapacitet da se nose sa izazovima savremenog načina života.
Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Anom Kojić, psihologom i psihoterapeutom pod supervizijom, konsultaciju možete zakazati na DokTok platformi. Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!
