Od prve objavljene knjige Nauka o duši i druge vesele priče (1970) do za sada najnovije sa naslovom Hristova luda (2017) Stevan Tontić je sazdao bogat i razgranat pesnički opus koji je, rastući pratnjom putanje vremena, uvek ostajao u znaku vrlo aktivnog odgovora kako modernoj srpskoj pesničkoj tradiciji u čijem nizu je Vladislav Petković Dis jedan od nezaobilaznih utemeljivača i orijentira, tako i gotovo svim, po pravilu teškim, neodgonetljivim pitanjima našeg doba, te posebno, disovski rečeno, iskušenjima „naših dana“.
Stevan Tontić se kao pesnik menjao, upravo u duhu promena vremena kojem je bio svedok, pa njegov stvaralački opus gledan iscela predstavlja uzoran primer i skup različitih poetskih formi, tematskih preokupacija, primenjenih postupaka i iskaznih intonacija. Uprkos tim evidentnim promenama, ili možda baš zahvaljujući njima, od mladalačke začuđenosti svetom, preko rezignacije i melanholije uslovljene usvojenim tragičkim iskustvom, do okretanja pogleda prema visinama (što su, nimalo slučajno, i neka od ključnih svojstava Disove poezije), Tontićev pesnički glas uvek je ostajao prepoznatljiv i samosvojan.
U stalnom kretanju između svetog i profanog gorki subjekt Tontićeve poezije, ne želeći da zataji, nego, naprotiv, da naglasi pomenutu vezu sopstvenih lirskih i misaonih promena sa promenama sveta i doba u kojem se obreo, ostavio je neizbrisivi trag u jeziku pesme. Za Tontića je, kao i za Disa i druge značajne srpske i svetske pesnike, poezija ne samo najdublji i najsmisleniji način razumevanja života i sveta, nego i poseban vid iskupljenja, dokaz da je postojanje svake pojedinačne ljudske egzistencije neponovljiv čin. Žiri sa radošću i posebnim zadovoljstvom pozdravlja Tontićevo neodustajanje i pohvalu životu izraženu stihom, i bezrezervno smatrajući da je njegov opus dostojan nagrade Disovog imena, prvi čestita dobitniku.
