Građani Srbije su tada verovali da nakon decenije represije društvo može da krene putem demokratskih promena koje će doneti mir i stabilnost, ali se za mnoge taj dan pretvorio u simbol iluzije. Ipak, čak i takav, Peti oktobar i dalje ostaje ključna tačka sa kojom se porede svi kasniji protesti. Prema tvrdnjama mnogih, jedini koji ga je nadmašio, makar po brojnosti, jeste studentski protest održan 15. marta ove godine.
U podne 5. oktobra 2000. iznad zgrade tadašnje Savezne skupštine dizao se dim, dok su na ulicama bili rudari iz Kolubare, studenti iz Beograda, građani iz različitih krajeva Srbije. Gorele su i zgrada Skupštine i zgrada Radio televizije Srbije. Javni servis je, kasno uveče, objavio vesti drugačije u odnosu na narativ koji je plasiran prethodnih deset godina – Slobodan Milošević je pao.
Mnogi koji su tada učestvovali u demonstracijama verovali su da je narod „konačno preuzeo ono što mu je godinama bilo uskraćeno“, a to je osećaj da je država njegova. Međutim, 25 godina kasnije, taj osećaj je, po svemu sudeći, izbledeo i pretvorio se u mit i sećanje uz prateću gorčinu.
Promena koja je zakasnila
Sociolog Ivan Živkov kaže za Insajder da su stvari mogle da se poprave da je promena došla ranije.
„Peti oktobar je zakasnio najmanje osam godina. To kašnjenje je dovelo do nepopravljive društvene štete od strane kriminalne vlasti i ratova koje je ona vodila, kao i do duhovne bede, materijalnog siromaštva i loše pozicije Srbije na međunarodnoj sceni. Tako izmučeno društvo, pokazalo se, nije bilo u stanju da izvede promenu vlasti bez povezivanja s pojedinim strukturama koje su bile deo režima”, kaže Ivan Živkov.
Kako dodaje, u takvim uslovima bilo je krajnje nezahvalno preuzeti vođenje države i ne treba da čudi što do mitskog Šestog oktobra nikada nije došlo.
„Naime, kriminalne strukture su zahtevale aboliciju zbog svog nesuprotstavljanja promeni vlasti, Zapad je sa podrške ubrzo prešao na pritiske da se ispune međunarodne obaveze, a vladajuća elita je pokazala da je kadrovski slaba za istorijski trenutak i ulogu u kojoj se našla”, navodi Živkov.
Pripadnike Jedinice za specijalne operacije na čijem je čelu bio Milorad Ulemek nova vlast je 5. oktobra 2000. praktično proglasila herojima jer su stali na stranu naroda, što je bilo neizvesno do poslednjeg trenutka, kada su se s „hamerima” pojavili u masi demonstranata.
Pripadnici JSO- a ovu naklonost su iskoristili da se približe i novoj vlasti, ali i da je kasnije ucenjuju, očekujući da će biti zaštićeni od svih kriminalnih dela u prošlosti jer 5. oktobra nisu pucali na narod.
Nova vlast je tada mogla samo da nagađa da je u vreme Miloševića napravljena neraskidiva veza DB-a, politike i kriminala.
Predstavnici tadašnjeg DOS-a brzo uviđaju kriminalnu prošlost pojedinaca iz JSO-a i DB-a i pokreću istrage o zločnima devedesetih.
Uz lažan izgovor da ne žele da učestvuju u hapšenju i izručenju svojih pripadnika Haškom tribunalu, pripadnici JSO-a novembra 2001. organizuju oružanu pobunu, baš na dan kada je Ulemek trebalo da svedoči u postupku za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali.
Peti oktobar 2000. je, umesto reformi, bio uvod u niz događaja koji su, prema istraživanjima Insajdera, doveli do ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića marta 2003. godine.
Kraj jednog doba: izbori 24. septembra 2000.
A pre Petog oktobra bio je i 24. septmbar, tj. izbori za predsednika Savezne Republike Jugoslavije.
Slobodan Milošević, uveren u sopstvenu nepobedivost, raspisao je izbore računajući na strah i apatiju građana. Naspram njega stajala je Demokratska opozicija Srbije (DOS) – široka koalicija 18 stranaka, od liberala do konzervativaca, ujedinjena sa jednim ciljem: kraj Miloševićevog režima.
Predsednički kandidat DOS-a bio je Vojislav Koštunica, doktor prava i nacionalno konzervativni intelektualac, čovek koji je, paradoksalno, uspeo u tome da se ujedine za njega glasaju levičari, desničari, antiratni aktivisti, intelektualci, studenti, radnici, seljaci i srednja klasa, totalno devastirana tokom 90-ih godina.
Dok je Koštunica vodio mirnu kampanju, Zoran Đinđić je organizovao mrežu volontera, kontrolora, karavan koji je posećivao gradove…
Značajnu ulogu odigrao je i studentski pokret Otpor, čiji su aktivisti hapšeni i proganjani još tokom 1999. godine.
Rezultati izbora objavljeni 25. septembra pokazali su da je Milošević izbore izgubio – ali RIK nije hteo da prizna pobedu Koštunice i DOS-a u prvom krugu.
U zemlji umornoj od ratova, sankcija i medijskog mraka, otpor je počeo da ključa.
Rudari, seljaci i studenti: Zemlja se diže
U narednim danima Srbija je postajala sve tesnija za režim, a sve šira za građane. Prvi su ustali rudari u Kolubari – odbili su da kopaju ugalj za državne termoelektrane i time ugrozili energetsku stabilnost zemlje. Njihov štrajk postao je simbol građanske neposlušnosti.
Gradovi su se priključivali: Čačak, Niš, Užice, Novi Sad, Subotica… Kamioni su blokirali puteve, studenti su spavali na fakultetima, profesori nosili transparente. Čak su i pojedini policajci počeli da odbijaju naređenja.
Na zidovima, banderama, po autobuskim stajalištima, pojavile su se nalepnice sa dve reči koje su postale parola tog vremena: „Gotov je!“
Dan kada je narod ušao u Skupštinu
U ranu zoru 5. oktobra kolone ljudi krenule su ka Beogradu. Među njima i Ljubiša Đokić – poznatiji kao Džo bagerista koji će postati simbol protesta.
Učesnici demonstracija su na plato ispred tadašnje Savezne skupštine, a danas Doma Narodne skupštine, stigli iz čitave Srbije u kolonama automobila, autobusa i kamiona dugačkim desetine kilometara, probijajući buldožerima policijske blokade na putevima.
Oko podne, masa ljudi stigla je na Trg Nikole Pašića. Policija je pokušala da ih zadrži, ali otpor je trajao kratko. Već u prepodnevnim satima policija je upotrebila suzavac kako bi sprečila demonstrante da uđu u Skupštinu, ali je zgrada potom demolirana i delom zapaljena. Demonstranti su ušli u zgradu, bacani su papiri, izbijena su vrata, a plamen je zahvatio deo enterijera. Neki su nosili delove skupštinskog inventara kao trofeje.
Zapaljena je i zgrada RTS-a u Takovskoj ulici koji je u 17 sati prekinuo redovan program. Demonstranti su ušli i u Policijsku stanicu u Ulici majke Jevrosime.
Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i mahom se pridružila građanima.
U večernjim satima 5. oktobra 2000. građanima se sa terase Skupštine Beograda obratio novi predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a narednog dana, 6. oktobra, Milošević je priznao izborni poraz i čestitao mu.
U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona, a povređeno je 65 ljudi.
„To nije bila revolucija“, pisao je tada jedan beogradski dnevnik, „To je bilo ispravljanje istorije.“
Tranzicija između nade i privatizacije
Euforija je kratko trajala. Već početkom 2001. počinje ono što će kasnije biti nazivano „tranzicijom“.
DOS preuzima vlast, Đinđić postaje premijer Srbije, a Koštunica predsednik SRJ. Hapšenje Miloševića u martu 2001. i njegovo izručenje Haškom tribunal u junu iste godine predstavljeni su kao trijumf pravde.
Ali ubrzo se pokazalo da je 5. oktobar bio početak novog niza sukoba – ne između građana i režima, nego između onih koji su ga zajedno rušili.
Privatizacije, korupcija, partijski kadrovi, nesloga oko reformi – sve to je nagrizalo tek osvojenu slobodu.
„Devedesete su trajno oštetile Srbiju jer se kao društvo nismo iskreno suočili s tim destruktivnim periodom svoje istorije, u smislu da sagledamo sve greške i zablude, definišemo njihove uzroke i posledice, nedvosmisleno osudimo odgovorne, a zatim snažno krenemo nekim drugačijim putem. Većina se zadovoljila smenom Miloševića, bez doprinosa dubljim društvenim promenama”, navodi sociolog Ivan Živkov.
Kada je 2003. Zoran Đinđić ubijen, simbol promena pretvoren je u sećanje, a sistem se, paradoksalno, stabilizovao u formi koju su mnogi prepoznali kao „stari, samo u novim odelima“.
„Peti oktobar je i dan kada su u sred državne vojne kasarne, u sred prestonice, pod nerazjašnjenim okolnostima, život izgubila dvojica gardista na straži. Mi smo društvo koje više od dvadeset godina nije sposobno da nedvosmisleno razjasni taj slučaj. Iz tog primera se vidi koliko nam se društvena realnost razlikuje od visoko proklamovanih ciljeva i ideala Petog oktobra”, ističe Živkov.
Mit, trauma ili zaborav – dan koji traje
Danas, 25 godina kasnije, 5. oktobar postoji više u pričama nego u svesti. Za jedne – to je dan kada je Srbija pokazala da može da bude slobodna. Za druge – datum kada je prevarena. Za većinu mladih – lekcija iz istorije koju ne osećaju i ne shvataju lično.
U javnom prostoru, 5. oktobar više nije tema sukoba, već glasne tišine. Oni koji su tada bili heroji danas su ili zaboravljeni ili demonizovani, a mnogi građani veruju da se „ništa suštinski nije promenilo”. Pitanje nije više ko je srušio Miloševića – nego zašto smo ponovo tamo gde smo bili.
Jer sistem koji je tada izgledao poražen preživeo je u formi navika, institucija i obrazaca moći koji traju do danas.
„Široko rasprostranjeni primitivizam, oportunizam i licemerje na individualnom nivou, kao i duboko ukorenjeni nekritički nacionalizam, ksenofobija i verovanje u mitove i medijske laži umesto u činjenice na društvenom nivou, preživeli su Peti oktobar i vratili nam se u još gorem obliku”, zaključuje Živkov.
Tog petog oktobra srušen je jedan simbol moći, ali, izgleda, ne i navika i verovanje da će, umesto nas samih, neko drugi menjati stvari. Za jedne istorijska pobeda, za druge izgubljena iluzija, 5. oktobar ostaje dan koji je Srbiju promenio – ali verovatno ne onako kako je većina zamišljala i želela.
