Odgovor na pitanje koji je zakon neustavan daje Ustavni sud, međutim, kada to i uradi, ostaju posledice koje su često dalekosežne i teško popravljive.
Izrada nacrta zakona, javna rasprava, usvajanje na Vladi, pa slanje Predloga zakona u Skupštinu, rasprava u načelu, pa u pojedinostima i, na kraju, glasanje u Parlamentu, pa predsednikov potpis. Tako izgleda put jednog zakona. Najčešći predlagač zakona je Vlada, a usklađenost predloženih zakona sa pravosudnim sistemom trebalo bi da proveravaju specijalizovane službe.
„U Vladi je to Republički sekretarijat za zakonodavstvo, a ovde u Skupštini je to Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo. To su ranije i u istoriji bile veoma važne službe, u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo nekada su radili i najbolji pravnici koji su u našoj zemlji postojali. Međutim, poslednjih deceniju i nešto, mislim da je zapravo profesionalizam tih ljudi njihova stručnost stavljena u drugi plan. U čitavom tom konceptu zarobljene države ne postoji način da se, ukoliko je vlada namerila da nešto predloži i na neki način progura kroz parlament, se u tom smislu profesionalno reaguje“, kaže profesorka ustavnog prava i narodna poslanica Jelena Jerinić.
Da se ispita ustavnost zakona ili nekih njegovih delova traži se inicijativom Ustavnom sudu. Tako je, na primer, Sud preispitivao odredbe Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom iz 2018. godine, za koji su građani tvrdili da je unazadio već stečena prava porodica. U vreme usvajanja tog zakona, Tatjana Macura bila je poslanica u Parlamentu.
„Pokušala sam putem amandmana da rešim neke od tih problema, međutim nažalost zbog slobodno mogu reći nedostatka političke volje ili prosto naše političke nekulture da se sve što dolazi od strane opozicije načelno odbija. Nažalost, ti amandmani nisu prošli ni raspravu na odborima, a ni kasnije raspravu u načelu i u pojedinostima u toku same skupštinske rasprave“, kaže predsednica Udruženja „Mame su zakon“ Tatjana Macura.
Nakon što je Skupština usvojila Zakon koje je predložilo resorno ministarstvo, usledio je niz inicijativa Ustavnom sudu da se preispita zašto su, između ostalog, umanjena ili ukinuta prava majki dece sa invaliditetom, majki troje ili više dece, poljoprivrednih osiguranica… Iako je te odredbe Sud u međuvremenu proglasio neustavnim, novčana obeštećenja često nisu bila dovoljna da isprave nepravdu.
„Tu je samo problem što vi dolazite da kažem u jednu situaciju u kojoj se borite sa vremenom, vreme niko ne može da vam vrati i nažalost oni ljudi koji su recimo računali na neke naknade. Evo recimo, mislim da je najlakše to objasniti na primeru majki koje rode decu s invaliditetom. Dakle, u periodu kada se vi tek suočavate s tim da vaše dete ima invaliditet, da država donekle to prepoznaje kao problem, onda vi dolazite u situaciju da država praktično kaže jeste mi smo prepoznali invaliditet vašeg deteta, razumemo da vam je teško, međutim mi donosimo odluku koja ide u korist vaše štete“, dodaje Macura.
U slučaju dva zakona koji uređuju transplantaciju organa, neke sporne odredbe su najpre bile deo zakona, a potom su proglašene neustavnim i izbrisane; reč je o odredbama koje sve građane proglašavaju potencijalnim donorima, ukoliko se ne izjasne drugačije. Međutim, u maju ove godine, slične odredbe ponovo su usvojene, samo su drugačije formulisane!? Profesorka ustavnog prava kaže da je takva praksa uobičajena, ali da odgovornosti – nema.
„Što se tiče odgovornosti onih koji su donosili zakone, takva odgovornost pravna uz nekakvo sankcionisanje, recimo krivično ili možda za naknadu štete, ne postoji prosto ni u drugim pravnim sistemima. Ali ono što postoji u drugim pravnim sistemima jeste politička odgovornost i ja mislim da politička odgovornost nije mala cena za donošenje loših zakona. Problem je u tome što politička odgovornost u našoj zemlji u potpunosti ne postoji“, kaže Jerinić.
S druge strane, Ustavni sud nema rok u kojem donosi odluku, pa se tako na ispravljanje takozvanih loših zakona čeka godinama. Na primer, tek posle osam godina Sud je utvrdio da su neustavne odredbe Zakona o socijalnoj zaštiti kojima je, između ostalog, bilo propisano da socijalna pomoć može da se ukine ili ograniči onim korisnicima sistema socijalne zaštite koji odbiju da se radno angažuju.
„Tu postoje i objektivne okolnosti, naš Ustavni sud ima samo 15 sudija, ima veoma široku nadležnost. Ali mogu…i napisani su naučni radovi o tom, upravo o tom tajmingu donošenja odluka. Ne bi bilo prvi put da Ustavni sud donese neku odluku, nakon što ta situacija više nije aktuelna. I ako pogledamo, postoji taj čuveni primer zamenika predsednika vlade, to je bila funkcija koja nije predviđena Ustavom. A nosio je Ivica Dačić. Ustavni sud je na kraju odlučio da je ta funkcija bila neustavna, ali tek nakon što su bili provedeni drugi izbori i on više nije bio na toj funkciji“, dodaje Jerinić.
Izmene Zakona o planiranju i izgradnji, koje su letos usvojene, i dalje izazivaju veliku pažnju javnosti, a predviđeno ukidanje naknade za konverziju zemljišta takođe se našlo pred Ustavnim sudom. Samo dan po usvajanju Izmena zakona, predsednik Srbije ih je potpisao, čime su one stupile na snagu. Tako Ustavni sud sada nema rok da se izjasni; da je inicijativa stigla u Sud pre nego što je predsednik potpisao Izmene zakona, sudije bi imale samo sedam dana da se o njoj izjasne.
