Slavoljub Simić dočekuje i ispraća vozove na železničkoj stanici, a ujedno je i dispečer. Živi u Jagodini i, kako kaže, na železnici radi već 38 godina. Od januara njegova plata, međutim, manja je nego što bi trebalo da bude – čime, kaže, može da bude samo nezadovoljan.
„To je normalno problem svakom ko radi i očekuje neko primanje, i na kraju ne dobije ono za šta radi.“
Početkom godine izmenjen je kolektivni ugovor na železnicama tako da cena jednog sata rada vredi 323 dinara, što je manje od minimalne cene sata koju je odredila Vlada, a koja iznosi 371 dinar.
Nova pravila pogađaju oko devet i po hiljada zaposlenih u sva četiri železnička preduzeća, upozorili su sindikati u svom saopštenju krajem januara.
Železničari su tada najavljivali i štrajk, ali su od njega odustali, a aneks kolektivnog ugovora sa nižom cenom rada potpisali su reprezentativni sindikati svih preduzeća – Infrastruktura železnice Srbije, Železnice Srbije, Srbija Kargo i Srbijavoz.
Viši naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović kaže za CINS da cena sata nije smela da bude niža od one propisane na republičkom nivou.
„Kolektivnim ugovorom može da se utvrdi neka nova minimalna cena, ali ona može da bude samo jednaka ili viša od one koje utvrdi Socijalno-ekonomski savet ili Vlada Republike Srbije“, objašnjava Reljanović.
Iz železničkih preduzeća nisu odgovorili na pitanja CINS-a na ovu temu, ali jesu neki od predstavnika sindikata koji su potpisnici ugovora.
Predsednik Saveza sindikata železničara Srbije Radomir Popović, jedan od potpisnika aneksa kolektivnog ugovora, za CINS kaže da su dogovoreni uslovi najviše što je moglo da se dobije u tom trenutku.
„Ove godine smo dobili toliko. Uvek može bolje, ali i dinar više je neki boljitak u odnosu na prethodnu godinu“, kaže Popović.
Saša Jocić iz Regionalnog granskog sindikata železničara Srbije, za CINS objašnjava da se nije slagao sa kolektivnim ugovorom i da je upozorio kolege da nije po zakonu, ali da se niko nije obazirao i da su ga preglasali.
Sindikati su poklekli pod uticajem politike, smatra predsednik Sindikata Železničara Srbije, jednog od sindikata reprezentativnog Saveza sindikata železničara Srbije, Dragan Ranđelović:
„Uticaj malo rukovodstva, malo ministarstva, malo što se kaže vanželezničkih institucija. Sve po malo i slomi pojedince, nažalost. (…) Što su hteli to su dobili. Potpisala su sva četiri društva, nakrivili kapu i idu dalje“.
Male šanse za pravdu na sudu
Ovo nije prvi put da su radnici železnice u nepovoljnom položaju. Proteklih godina vodili su sporove na sudu zbog kršenja radnih prava poput neisplaćenih toplih obroka, naknada za korišćenje godišnjeg odmora i drugog. Jocić i Ranđelović saglasni su da će radnici preko svojih advokata sada tužiti železnička preduzeća i zbog nižih plata.
Otpravnik vozova, Slavoljub Simić, međutim, navodi da se u ovom slučaju tužbe ne isplate radnicima, jer smatra da ubrzo može doći do usklađivanja sa minimalnom cenom rada.
„Oni koji tuže doći će u situaciju da ne dobiju ništa, jer će sudski troškovi da budu mnogo veći nego naknada razlike za period za koji su tužili.“
Advokat Dejan Živanović, koji godinama uspešno zastupa železničare i upoznat je sa novom situacijom, za CINS kaže da radnici na sudu ovog puta nemaju šansu jer su im, i pored toga što im plate nisu usklađene sa minimalnom cenom rada, one ipak oko minimalca.
Naime, u Srbiji, makar po zakonu, niko ne bi smeo da prima platu ispod takozvanog minimalca. On danas iznosi između 60 i 69 hiljada dinara – zavisno od broja radnih sati.
Cenu jednog sata rada određuje Socio-ekonomski savet kao nezavisno telo ili Vlada Srbije. Na osnovu cene sata se, prostom matematikom, dobija i minimalac – tako što se ona pomnoži sa brojem sati koliko je neko radio.
U železničkim preduzećima, međutim, pravila su nešto složenija.
Advokat Dejan Živanović objašnjava da, osim broja radnih sati, u platu ulazi i zarada na osnovu pozicije, stručne spreme i tome slično – takozvani koeficijent. Novinarka CINS-a to je videla i na platnim listićima nekoliko zaposlenih.
„Sa te strane oni (železnička preduzeća prim. nov.) su sebe pokrili jer su rekli – nama kad se pomnoži cena od 321 dinara sa 174 radna sata, to je ispod minimalne zarade, ali mi imamo koeficijent koji kada se pomnoži sa tim dolazimo iznad minimalne zarade“, kaže Živanović.
On smatra da u ovom slučaju železnička preduzeća, pravno gledano, nisu prekršila zakon i da nema osnova da ih radnici tuže. U prilog tome upućuje i na raniju odluku Vrhovnog suda za slične slučajeve.
Naime, Vrhovni sud u presudi iz 2024. navodi da plata zaposlenog ne sme biti niža od minimalca, ali da cena rada po satu, može da bude niža od one koju određuje Socijalno-ekonomski savet.
Viši naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović smatra da je odluka Vrhovnog suda delimično tačna.
„Tačno je da samom isplatom minimalne zarade, odnosno bilo kojim iznosom koji prelazi makar za jedan dinar minimalnu zaradu, poslodavac je u poštovanju zakona, ali nije tačno da je cela njegova praksa zakonita jer i obračun zarade mora da bude u skladu sa zakonom“.
Ističe da se često dešava da se niži sudovi pridržavaju odluka i mišljenja Vrhovnog suda.
„Sudovi su skloni da kažu da nije bitno kako smo došli do zarade. Bitno je da je na kraju isplaćena zarada koju je poslodavac nameravao da isplati koja je predviđena za te poslove“.
Jedino što preostaje u ovom slučaju, navodi Reljanović, je da konačnu odluku donese Ustavni sud, koji bi „morao da poništi spornu odredbu kolektivnog ugovora“.
U pozadini problema sa platama odluka Vlade
Problemi sa nižom minimalnom cenom rada počeli su još krajem 2025. kada je železnička preduzeća, takođe, nisu poštovala za deo svojih zaposlenih za poslednja tri meseca te godine.
Iz železničkih sindikata su upozorili da je gotovo 80% zaposlenih tada bio na plati koja je oko minimalca.
U saopštenju za medije železnički sindikati naveli su da su ušli u pregovore s ministarstvima, ali da je na putu njihovih plata stajala odluka Vlade prema kojoj cena sata u 2026. ne sme da se poveća više od 5% u odnosu na 2025 – što u slučaju železničara iznosi upravo cenu od 323 dinara koliko danas primaju.
Mario Reljanović objašnjava da odluka o povećanju od 5% ne može biti opravdanje za nepoštovanje minimalne cene rada.
„Ne možete da kažete da ćete neko pravo ostvariti ako ima para (…) Ako nema para onda ne vredi taj rad. Znači potpuno je besmisleno“.
Saša Jocić iz železničkog sindikata objašnjava da nedostatak novca nije bio jedini problem.
„Više od toga što oni kažu nemamo para, bio je problem kako će da reaguju svi drugi u svim drugim javnim preduzećima ako mi dobijemo to što dobijemo“, objašnjava Saša Jocić.
Ranije je Fiskalni savet upozorio na probleme koji nastaju kada zarade zaposlenih postaju ujednačene, uprkos razlikama u iskustvu, znanju, odgovornosti i slično. To je takozvana kompresije zarada. Ovo je jedan od razloga zbog čega je u javnom sektoru teže privući i zadržati stručne kadrove, pokazuje analiza Fiskalnog saveta.
