Branislav Grković iz posmatračke misije CRTA u emisiji „Pravo na glas“, emitovanoj na TV Insajder 2022. godine, kaže da su terenske aktivnosti stranaka deo predizborne kampanje, kao i da je važno da same stranke imaju komunikaciju sa biračima.
„Nažalost stranke kod nas pribegavaju toj direktnoj komunikaciji tek nekako u izbornoj kampanji ili onda kad se približi, ne rade je kontinuirano tokom čitave godine, ali to je zaista jedan način na koji stranke mogu da identifikuju svoje birače, da razgovaraju sa njima da čuju šta su to zaista problemi koji njih muče, kako mogu biti rešeni da se uključe u rad institucija na takav način preko stranaka i stranačkih aktivista i da onda prosto imaju jednu kontinuiranu komunikaciju sa onima za koje će glasati, a i oni koji očekuju da za njih budu glasani sa svojim biračima“, objašnjava Grković.
Kako kaže, sama kampanja je kompleksna stvar i sastoji se od puno raznih aktivnosti.
„Kampanja od vrata do vrata jeste važna u tom nekom celokupnom spektru aktivnosti koje stranke imaju i dobro je da ih neguju. Ali, naravno, ukoliko nemamo zaista ravnopravan pristup medijima, svim političkim aktivnostima, teško da onda oni mogu da ostvare dobar rezultat samo na osnovu, kažemo, terenskih aktivnosti“, objašnjava on.
Najzastupljeniji vidovi direktne komunikacije sa biračima u Srbiji su, kako kaže Grković, kampanja „od vrata do vrata“ i štandovi koji se postavljaju tamo gde su birači te stranke.
Kada se aktivnosti stranaka u Srbiji uporede sa praksom u svetu, Grković smatra da je demokratija u zapadnim zemljama na daleko višem nivou nego kod nas.
„I tamo zaista isto postoje i anketiranje birača, i obilazak birača, i kampanja od vrata do vrata, ali stvar je načina kako se ona sprovodi. Odnosno, da li se poštuju neka pravila“, objašnjava Grković.
Neke od tih direktnih aktivnosti su u zakonskom smislu nedozvoljene jer predstavljaju jedan vid političke korupcije. Takve su i takozvane „humanitarne akcije“ koje su sporne, ali česte.
„Uloga političkih partija nije da budu humanitarne organizacije i to nije njihov posao i zakon to jasno definiše. Nažalost, stranke su sklone da organizuju takve aktivnosti i to je ono što mi možemo da podvedemo pod izbornu korupciju, odnosno način kupovine glasova“, kaže Grković.
Kako dodaje, to je indirektan način kupovine glasova, jer određene stranke organizuju razne humanitarne aktivnosti.
„Od toga da se organizuje besplatan pregled kod lekara, do toga da im se poklanjaju higijenski paketi. Čak smo imali situaciju da im se poklanja i ogrev. I to, u tim situacijama, ne traži se direktno od birača da se glasa za njih, ali nekako se stvara jedna obaveza. Ne bore se za naklon birača svojim programima, svojim aktivnostima koje žele da sprovedu kroz institucije ako dođu na vlast, nego na taj način nekako pokušavaju da dobiju naklon birača i onda birači dobiju možda neki osećaj u smislu ipak su oni meni pomogli, hajde da glasam za njih zbog toga, a ne zbog onoga što se zove politički program“, objašnjava Grković.
On dodaje i da kampanja „od vrata do vrata“ prestaje da bude legitimna onog momenta kada građanin kaže da ne želi da komunicira, a stranački aktivisti uporno insistiraju.
„To je granica kada se zaista mora prestati. Kampanja od vrata do vrata je potpuno legitimna i dozvoljena, šta više poželjna je u političkoj komunikaciji između stranaka i birača. Ali onog momenta kada vam neki stranački aktivista pozvoni, a vi kažete ne, zaista ne želim da razgovaramo, a on insistira na tome, e to onda prelazi tu granicu dozvoljenog“, kaže Grković.
Kako kaže aktivisti ne mogu da insistiraju da im kažete za koga ćete glasati, kao ni da li ćete glasati.
„Stranački aktivisti bi trebalo pre svega da se predstave, da kažu zašto su došli, šta očekuju, da li birači žele da razgovaraju sa njima. Ako žele, svako naredno pitanje je potpuno legitimno i u redu i zaista ta komunikacija može da bude pristojna, čak i ako se ne slažu u političkim stavovima“, kaže Grković.
Ukoliko građani vide da stranački aktivisti koji im zvone na vrata imaju spisak sa njihovim ličnim podacima, a sigurni su da te podatke nisu dali stranci koju aktivisti zastupaju postoje dve mogućnosti koje građani mogu da urade.
„Jedna jeste da od političke stranke zatraže brisanje svih podataka koje imaju o njemu. I to je vrlo lako uraditi, odnosno vi prosto takav zahtev predajete političkoj stranci, ona je dužna po zakonu da vam odgovori da je to uradila. Ukoliko do toga ne dođe, vi imate pravo da se žalite Povereniku za zaštitu podataka, pa čak i da idete na Upravni sud. I u tom momentu vi isto možete reći i samom aktivisti da ne želite da komunicirate i da je potrebno da te podatke obrišu. Ukoliko oni posle toga nastave da vam dolaze, da vam zvone na vrata, tu imamo jednu, da kažemo, radikalniju mogućnost. To je da podnesete krivičnu prijavu u policiji ili tužilaštvu protiv tog lica za uznemiravanje. To su neke dve mogućnosti koje stoje građanima na raspolaganju“, kaže Grković.
