Zašto prijatelji odlaze kada stigne dijagnoza neke teške bolesti ili terminalne faze, gde je kraj izvestan?
Ovo pitanje često postavljaju sebi osobe koje se suočavaju sa takvom prognozom i osvrću se oko sebe — a nema nikoga ili retko ko ostane. Kada stigne dijagnoza, bila ona fizička ili mentalna, tvoj svet se smanjuje na veličinu bolničke sobe ili na četiri zida tvoje tuge i praznine. U tom trenutku, više od bilo kog leka, potrebna je ruka na ramenu ili zagrljaj prijatelja i uteha, pa makar i da laže da će biti u redu, iako neće — a ti si toga svestan. Ali dešava se nešto neočekivano i surovo: ljudi počinju da nestaju.
Prvo prestaju pozivi na kafu, zatim poruke postaju ređe i generičke — „Kako si?“ — na koje niko ne želi iskren odgovor, a onda nastupi tišina.
Zašto beže oni koji nas vole?
Psihoterapijski gledano, „beg“ prijatelja retko je čin čiste zlobe. Najčešće je to mehanizam odbrane — od suočavanja sa sopstvenom prolaznošću, bolom i strahom od smrti. Pored toga, osoba — prijatelj — nikada nije sigurna šta se od nje očekuje: da li da se pravi da bolest ne postoji i da šaljivo govori o „vedrijim“ temama, kao da dijagnoza ne postoji? Ili da govori samo o bolesti, da istražuje zajedno sa tom osobom mogućnosti ili gde pronaći adekvatnog lekara? A možda je najjednostavnije samo pitati osobu šta joj zapravo treba, šta suštinski želi — jer možda želi da se isplače sa nekim i podeli tugu i bol, zatim da se od srca nasmeje apsurdnoj ili bezizlaznoj situaciji u kojoj se našla, a potom da podeli sa nekim šta joj je činiti.
Jezikom psihoterapije, to bi zvučalo ovako:
Sekundarna traumatizacija: Bolest je podsetnik na ljudsku krhkost i prolaznost. Gledajući osobu sa dijagnozom, prijatelji vide sebe bolesne, nemoćne, smrtne. Da bi ugasili taj strah, oni se sklanjaju. Da li ovo boli? Apsolutno. Retko bliski i hrabri prijatelji ostanu.
Emocionalna nepismenost: Živimo u kulturi koja slavi „samo dobre vibracije“. Ljudi jednostavno nemaju reč za bol, niti žele da nauče. Plaše se da će reći nešto pogrešno, pa odluče da ne kažu ništa. Jednostavnije je nestati i praviti se da ne postojiš, jer nema mesta za „negativu“ u životu punom pozitivnih vibracija.
Krivica zbog sopstvenog zdravlja: Ponekad im je neprijatno što su oni dobro, dok si ti loše. Taj asimetrični odnos stvara nelagodu koju ne umeju da premoste.
Sa kim onda pričati?
Kada zakažu prijatelji, šta nam je činiti? Pre svega, važno je ne zatvoriti se u potpunosti, jer izolacija hrani bolest. U tom vakuumu koji nastane kada nestane socijalni krug bliskih prijatelja, zaista je bitno da tada ne sedimo samo u svoja četiri zida i plačemo „zašto se ovo meni dešava i jadan ja“, već da smognemo mrvicu snage i, uprkos težini svega što osećamo, pronađemo neki vid podrške — jer je ona u tim momentima od presudnog značaja. To može biti:
Stručna podrška (psihoterapeut): Terapeut može biti osoba kojoj ne moramo da „štedimo osećanja“. U terapijskoj sobi ima mesta za strah, tugu i bol; preko puta je terapeut koji ima kapacitet da napravi prostor za „teške“ (neprijatne, ali poželjne) emocije i da ih podnese. Prijateljima često glumimo da smo bolje kako ih ne bismo opteretili. U terapijskoj sobi bol ne mora da ima filter.
„Saborci“ (grupe podrške): Postoji specifična vrsta utehe koju može da pruži samo neko ko prolazi kroz isto. To su grupe podrške sa osobama koje prolaze kroz slične procese. Tu se ne objašnjava — tu razumeju, jer su u istom „sosu“. Ovi ljudi postaju „izabrana porodica“ u krizi, gde je u redu i raspasti se.
Kada ljudske reči izostanu, papir, umetnost ili emisije na ovu i slične teme postaju siguran prostor za istresanje besa i tuge. Lično bih predložila neke knjige koje su meni bile značajne i kojima se rado vraćam.
„Poslednje predavanje“ (Randy Pausch) — Rendi Poš je bio profesor računarstva na Carnegie Mellon univerzitetu. Kada mu je dijagnostikovan terminalni kancer pankreasa, pozvan je da održi predavanje u okviru serije „Poslednje predavanje“ (gde profesori govore o tome šta bi rekli svetu da im je to poslednja prilika). Za njega to nije bila hipotetička vežba — to je zaista bila njegova poslednja poruka. On ne govori o smrti, već o ostvarenju snova iz detinjstva i o tome kako upravljati vremenom tako da svaki trenutak ima smisao. Njegov pristup tajm-menadžmentu nije korporativni, već egzistencijalni: kako ne gubiti vreme na nebitne stvari (i nebitne ljude) kada znamo da nam je „peščani sat“ pri kraju.
„Gledanje u sunce“ i „Šta je važno na kraju“ (Irvin Jalom) — Jalom će vam biti onaj mudar, smiren prijatelj koji vas drži za ruku dok gledate u svoje najmračnije strahove, objašnjavajući da je strah od smrti zapravo strah od neproživljenog života.
„Utorak sa Morijem“ (Mič Albom) — ova knjiga je lek za one koji se osećaju napušteno. Ona pokazuje kako jedan kvalitetan odnos može da zameni stotine površnih i kako nas bolest može naučiti da primamo ljubav bez stida.
Ove knjige nisu zamena za terapiju, ali mogu biti vrhunski saputnici na putu ka prihvatanju.
Kako preživeti socijalno filtriranje?
Iz perspektive psihoterapije, bolest deluje kao socijalni filter. Ona surovo i nepogrešivo odvaja one koji su tu bili „za sunčano vreme“ od onih koji su spremni da pokisnu sa tobom. To što je neko otišao ne znači da ti nisi vredan pažnje — to znači da ta osoba u tom trenutku nije imala kapacitet da ponese breme života. To govori o njihovim granicama, ne o tvojoj vrednosti.
Poruka za one koji odluče da ostanu
Ako čitate ovo, a imate bolesnog prijatelja — ne morate imati rešenje. Ne morate ga izlečiti. Dovoljno je da kažete: „Tu sam. Ne znam šta da kažem i plašim se, ali ne idem nigde.“
Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Jelenom Stanimirović, psihoterapeutom, konsultaciju možete zakazati na DokTok platformi.
