Ovaj tekst je za sve one koji se tokom praznika osećaju teško, loše, neprimećeno, odbačeno ili emotivno udaljeno od onih kojima žele da budu bliski.
Tokom praznika, doduše možda već i u ovom periodu, vidimo da se mnogo govori o toplini i bliskosti. Gledamo svetlucavost i sjaj svuda oko sebe, dok se mnogi u isto vreme osećaju upravo suprotno — osećaju tihu usamljenost i neizgovorenu bol.
Ako su praznici za vas više podsetnik na ono što nedostaje nego na ono što postoji, niste sami i niste jedini. Praznici umeju da pojačaju sve ono što nosimo u sebi — i lepo i teško. Baš zbog toga, ovo je vreme kada posebno jasno osećamo šta nam zaista treba.
U ovom periodu, kada spolja sve deluje toplo i sjajno, a iznutra se javljaju tiši delovi nas koji traže razumevanje, počinjemo jasnije da primećujemo koliko nam je bliskost zapravo važna. Kada se svet oko nas ubrza, očekivanja postanu veća, a u fokusu budu prošli ili budući ciljevi, naše potrebe postaju vidljivije. Upravo tada se otvaraju pitanja koja često tokom godine guramo u stranu — pitanja o tome kome pripadamo, ko nas vidi i ko ume da bude uz nas kada nam je najteže.
Upravo tu počinje priča o onome što svi duboko znamo, ali retko priznajemo. Postoje trenuci u životu kada nam je bliskost potrebna više nego ikad — kada se nešto u nama pomera, kada tražimo sigurnost i kada želimo da nas neko vidi i razume bez mnogo objašnjavanja. Upravo tada odbacivanje najviše boli. Boli jer smo ljudska bića, jer nam je povezivanje duboko važno.
Osećaj odbačenosti često ne izgleda dramatično. Nekada je to samo rečenica izgovorena „usput“, nekada hladan ton, izostanak podrške ili trenutak u kojem shvatimo da osoba na koju računamo nije uz nas. I ne mora da bude velika svađa — ponekad je to nečije okretanje glave, izostanak poziva ili tišina u trenutku kada nam je najpotrebnije da nas neko sasluša.
Praznici sve to dodatno pojačaju. Dok spoljašnji svet svetluca i dok se govori o sreći, zajedništvu, porodici i toplini doma, mnogi ljudi baš tada osete najveći pritisak, prazninu i najdublje rane. Praznici umeju da izvuku na površinu sve ono što u svakodnevici guramo pod tepih. Tada se jasno vidi ko je tu, a ko nije — ko ume da primi našu ranjivost, a ko se povlači čim postane emotivno zahtevno.
Kada smo emotivno osetljivi, bilo zbog životnih promena, umora, prazne stolice za božićnom trpezom ili jednostavne potrebe za pripadanjem, naš unutrašnji svet je otvoreniji nego obično. U takvom stanju i najmanje odbijanje može da zaboli mnogo jače nego u drugim periodima godine.
Često osetimo usamljenost čak i na porodičnoj prazničnoj večeri ili porodičnom okupljanju — tamo gde bi, makar u teoriji, to najmanje trebalo da se desi.
Odbacivanje u takvim trenucima može nas naterati da se povučemo, da „zaključamo“ ono najosetljivije u nama i da, umesto topline, izaberemo distancu, jer ona deluje sigurnije. Takvi trenuci nas podsećaju na jedno važno pitanje:
Ko su ljudi sa kojima možemo da budemo autentični, bez glume, bez maske i bez odbrane?
Zato kažemo da su praznici ponekad emocionalni lakmus-papir. Oni nam pokazuju gde postoji stvarna bliskost, a gde samo navika ili očekivanje. Pokazuju koje odnose nosimo iz obaveze, a koje iz iskrene povezanosti. Podsećaju nas koliko je važno da razlikujemo praznične slike savršenstva od stvarnih potreba našeg srca.
Kada nam je bliskost najpotrebnija, a ne dobijemo je, važno je zastati i postaviti sebi pitanje:
„Šta mi je zapravo potrebno i kome to mogu da kažem bez straha da ću biti odbijen?“
Možda tada počinje nešto novo. Ne u prazničnoj gužvi, ne u glamuroznim planovima i ne u očekivanjima kako bi „trebalo“ da bude, već u malom, iskrenom koraku prema sebi. U odluci da gradimo odnose u kojima postoji prostor za našu ranjivost — i prostor za nas, a ne samo za naše najbolje izdanje.
Možda ove godine praznici neće izgledati kao fotografije koje viđamo na društvenim mrežama. Možda neće biti savršeni, glasni i puni velikih zajedničkih trenutaka. Ali mogu da budu nešto drugo — mirniji, iskreniji i topliji na način koji mi razumemo.
Možda je sasvim dovoljno da praznike provedemo uz one koji zaista čuju kada govorimo tiše. Uz ljude pored kojih ne moramo da se pretvaramo da je sve u redu. Uz one kojima je stalo da nas osete, a ne da nas procene.
A ako takvih ljudi još nema dovoljno u našem životu, neka praznici budu početak. Početak biranja sebe, svojih granica i svoje istine. Početak učenja da bliskost postoji tamo gde postoji prostor za naše najmekše delove. Jer bliskost ne donose praznici i Deda Mraz. Donose je ljudi. A ponekad je donosimo i mi sami, kada sebi damo dozvolu da tražimo ono što nam je potrebno.
Neka nam ovi praznici donesu svetlost koja greje, a ne onu koja zaslepljuje. I neka nam donesu ljude koji nas čuju — čak i kada govorimo tiho.
Ukoliko želite da se na ovu temu dodatno konsultujete sa autorkom ovog teksta, Draganom Vasić Stević, psihologom i psihoterapeutom, konsultaciju možete zakazati na DokTok platformi.
